Kad brigadiri srcem domovinu sagrade

Krampom i lopatom borili su se za svoju zemlju. Gradeći hiljade kilometara pruga i puteva, podižući hidroelektrane, isušujući močvare i pošumljavajući nebrojene hektare – oni su napravili Jugoslaviju. Jedan od najvećih i najvažnijih projekata omladinskih radnih akcija bila je izgradnja pruge „Beograd–Bar”. Četiri decenije postojanja ove saobraćajnice i 45 godina od početka radne akcije kojom je izgrađena obeleženo je manifestacijom „Pruga mladosti” u organizaciji Udruženja učesnika ORA Beograd, Udruženja učesnika ORA i volontera Srbije i Ferijalnog saveza Srbije.

Akcijaši zajedno su opet, srca su nam puna uspomena, sećamo se akcijaških dana, divnog doba koga više nema…

U kutiju gitare ove stihove spakovao je nekadašnji brigadir Cvetko Vilotić iz Krupnja. I on je, kao i stotine njegovih drugova i drugarica brigadira, danima sa radošću iščekivao trenutak kada će posle ko zna koliko decenija ponovo videti nekadašnje kolege i koleginice sa trase. Znajući kako je nekada bilo s njima, poneo je instrument pripremajući se za dug put uz pesme svoje mladosti. I eto ga. Stoji na peronu glavne železničke stanice u Beogradu. Grli se i ljubi sa prijateljima, uverava ih da ih godine nisu promenile, šali se s njima… i priseća vremena kada su zajedno radili, odmarali se, drugovali i zaljubljivali se… Sve to preko noći je nestalo – nema više Jugoslavije, brigadira i brigadirki. Ostale su samo uspomene i velika dela koja su davno stvorili.

Mlade dane, tople duge, prvu ljubav, prve sne, vraćaju nam naše pruge, ugradili tu smo sve...

 – Bili smo u naselju u Ravnoj Rijeci. Momci su spavali u barakama, a devojke u fiskulturnoj sali, u krevetima sa po tri, četiri sprata… Nije bilo nikog kome ruke nisu bile krvave od ispucalih žuljeva. Momci gotovo da nisu ni imali jagodice na prstima – priseća se Mirjana Marković, brigadirka iz Pančeva.

Ustajali su u pet sati, vežbali, podizali zastavu i izlazili na teren gde su radili sve ono što mašine nisu mogle.

Nije sve bilo samo u poslu. Bilo je to mnogo više.

– Ne mogu se radne akcije gledati kroz kubike zemlje, pređenu kilometražu ili broj sadnica. Družili smo se, pevali, učestvovali u raznim kursevima, na koncertima i igrankama. Srcem se zida domovina – nabraja Dragan Petković koji je na radnu akciju prvi put otišao kao osamnaestogodišnjak.

Rađala su se tu prijateljstva, ali i velike ljubavi. Uvek je bilo vremena za šalu. Na akciji su, priča jedan brigadir, organizovali čak i lažnu svadbu, pa i lažnu sahranu.

– U naselju Ražana pregradili smo potok i napravili jezerce koje nam je služilo za odmor posle napornog posla – priča Ratko Reljin, brigadir iz Zrenjanina.

Da nam živi, živi rad!

Raspevani voz klopara ka jugu. Na železničkoj stanici u Prijepolju čekaju mladići i devojke, članovi kulturno-umetničkog društva i mali istraživači. Kolce, za koje nije bilo mesta u vagonima, konačno se razvija… Akcijaši su se u gradu pored Lima zaustavili da bi obišli brigadirsko naselje „Jabuka”, na više od 1.200 metara nadmorske visine, na pola puta do Pljevalja. Trubači nas prate u korak, pa na bregu, gde je spomenik malom bombašu Bošku Buhi, ponovo počinju igra i pesma. Vesele se udarnici, trudeći se da zaborave na prizor ruiniranog memorijalnog kompleksa nedaleko odatle, koji već godinama propada zbog nerešenih vlasničkih odnosa. U ovom naselju mnogi od njih proveli su najlepše akcijaške dane, dok su im žene iz okoline iznosile sir, hleb, mantije… kako bi se okrepili dok rade. Tužno je gledati pustu i zapuštenu „Jabuku” koja je nekada vrvela od ljudi.
Posle prenoćišta u manastiru Mileševi, ponovo se ukrcavamo na voz. Nastavljamo u Bar vozom, očigledno, mnogo  starijim od onog kojim smo doputovali do Prijepolja. Svesni su akcijaši da pruge nisu ono što su nekad bile, pa su se naoružali gitarama, usnim harmonikama, primercima „Politike” i marendom. Peva se, svira, pije rakija… da se skrati put koji današnje mašine prelaze dvostruko sporije nego kad je saobraćajnica izgrađena. Zato se bivši brigadiri raduju ruskom kreditu i obnovi ove železničke rute. Valjda naši „brzi vozovi” posle tog ulaganja zaista postanu brzi… Ko zna, ako zaživi ideja nekadašnjih učesnika da se vrate radne akcije, možda se u obnovu uključe i neki novi omladinci. Kraljevčani Sreten, Cveće i Stefan već uveliko obnavljaju nekadašnju tradiciju i nadaju se da će svoje radničke bataljone organizovati i drugi gradovi. Mašine su sad mnogo modernije, ali ima još dosta poslova koje samo ljudske ruke mogu završiti.