Brisel se kladi na Rencija

Referendum o ustavnim promenama koji bi trebalo da stabilizuje Italiju biće održan 4. decembra, ali postoji opasnost da toga dana bude otvorena Pandorina kutija iz koje bi tek izletela brojna pitanja o političkoj stabilnosti. I ne samo u Italiji. Jasno je to evropskim kolegama premijera Matea Rencija, čim mlako reaguju na njegove neretke izlive besa. Iako im je dao mnogo povoda da ga ne simpatišu i ne podržavaju, potajno lideri EU strepe da bi na rizičnom referendumu mogli izgubiti ovog italijanskog favorita. Stoga su svom snagom uz njega. A Renci je znao biti nepristojan na relaciji s Briselom. Govorio je Berlinu da je škrt s novcem, a Parizu je poručivao da je zao prema migrantima. Skoro je na samitu 27 članica bloka održanom u Bratislavi izlivom besa razbio fasadu o jedinstvenoj postbregzitovskoj uniji. Smetalo mu je što su nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland tada zauzeli glavni podijum, bez njega, i pri tome su ignorisali njegove zahteve. Kasnije je objasnio da je pobesneo jer nije hteo da ćuti o nekim stvarima zarad mira u kući. Pre toga je razljutio izvršnu vlast EU nazvavši ih tehnokratama i birokratama bez srca i duše.

Neki političari veruju da se Renci ovako ponaša jer je njegov politički život u krizi, pa pokušava sve što može samo da izbegne da mu vlast preuzme evroskeptični pokret Pet zvezdica.

Verovatno se zbog ove alternative u vezi s njegovim ponašanjem ne uzrujava Brisel. Štaviše, Rojters je skoro pisao da su od nekih francuskih i nemačkih zvaničnika načuli da Merkelova pokušava da mu pomogne da ne skrene s ovog puta. Takođe, kancelarka u njemu vidi najbolju opciju za Italiju a samim tim i evropsku zajednicu. Kaže za njega da je najbolji reformator. Tim povodom je, kažu Rojtersovi izvori, sokolila partijske kolege da Italiji treba dati više prostora kako bi se izborila s migrantskom krizom, te se pride pozivala na strašnu sudbinu koja je zemlju pre mesec dana zadesila u razornom zemljotresu koji će napraviti kratere u ionako bušnom državnom budžetu. Istina, u međuvremenu je i njen manevarski prostor postao uži zahvaljujući desničarsko-evroskeptičnom AfD-u.

Uostalom, ko bi od severnih Rencijevih kolega poželeo da u krajnjem slučaju na opštim izborima 2018. godine vlast u Italiji preuzme pokret bivšeg stend-ap komičara koji sanja da raspiše referendum o izlasku iz evrozone. Ako ćemo slikovitije, dolazak na vlast Bepea Grila, lidera Pet zvezdica koji već vlada u 18 gradova i prestonici, bilo bi isto kao kada bi bivši ukipovac i ponosni kolovođa „bregzita”, Najdžel Faraž, postao premijer Velike Britanije. Grilo i ne krije simpatije prema Faražu, a često aplaudira svakoj reči liderke francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen.

Stoga se kao i Renciju ovaj scenario koji bi mogao uslediti 2018. godine na opštim izborima u Italiji, ako ne i pre, ne dopada ni Francuskoj i Nemačkoj koje sledeće godine očekuju izbori.

Naime, iako se u nekim političkim krugovima bruji o tome da je italijanski premijer sebe „zakopao” onog trenutka kada je rekao da će dati ostavku ako narod na referendumu ne podrži njegovu ideju o ustavnim promenama, jer isti vidno besan jedva čeka da mu na ovaj način iskaže nepoverenje, Brisel je zadovoljan što je premijer ostao miran na prozivke da je kasno da poništava zavet i da treba da podnese ostavku ako 4. decembra ne dobije ono što želi.

Italijanska štampa piše da za razliku od nekih „mračnih umova” koji su prognozirali referendumski poraz i krah valute u zemlji, kreatori politike širom EU tvrde da čak i da izgubi Renci, njegov poraz neće povući političku i ekonomsku krizu u trećoj po veličini članici evrozone.

Štaviše, u umirujućim notama za Rojters pričaju i francuski zvaničnici tvrdeći pride da se novi evropski trio tek zahuktava jer je francusko-nemački pogon odlučan da radi uz pomoć italijanskog motora.

Dakle, od kada je Britanija rekla „ne” Brisel je ubeđen da će Renci pobediti na referendumu, sprovesti neophodne zakonodavne i institucionalne promene i biti glavna snaga koja će pogurati postbregzitovsku evropsku zajednicu.

Renci izgleda nije samo Italijanima obećao da će referendumom koji se inače smatra najvažnijim posle Drugog svetskog rata i smanjenjem broja senatora poboljšati efikasnost parlamenta, urediti izborni sistem, stabilizovati vladu i ojačati zakonodavstvo. Tako bi se nastavilo dinamično partnerstvo s Parizom i Berlinom zarad što čvršće Evrope koju sa svih strana napadaju evroskeptične stranke.

Iako kritičari upozoravaju da će Renci ustavnim reformama zapravo narušiti decentralizaciju, učvrstiti svoju vlast i suspendovati demokratiju u zemlji jer senatori više neće imati značajnu ulogu u odobravanju italijanskog budžeta i neće više biti u stanju da sruše vladu izglasavanjem nepoverenja, svima je jasno da na drugoj strani klackalice sedi Bepe Grilo. Ako bi se Renci prizemljio, a već je četvrti premijer u tri godine, na drugoj strani bi se u nebo vinuo populistički pokret i možda za sobom povukao slične partije širom EU.