Plačite kad vam je teško

Kragujevac – Svake godine psihijatru se obrati oko 18.500 Kragujevčana, kažu statistički podaci. Šta muči te ljude, zbog čega pate? I koliko je onih koji ne zatraže pomoć lekara, a nešto ih razjeda? Mogu li se sami izboriti sa problemima, stresom i depresijom, ili im je potrebna pomoć lekara, stručnih lica?

Kakvo je psihičko zdravlje Kragujevčana?, pitali smo psihijatra Suzanu Perović, donedavno direktorku Zavoda za zbrinjavanje odraslih lica „Male pčelice”, a sada predsednicu Upravnog odbora nedavno formiranog Udruženja osoba sa mentalnim smetnjama „Luna”.

– Ako se svake godine psihijatru obrati 18.500 ljudi, to znači da svaki deseti stanovnik ovog grada ima neku psihijatrijsku dijagnozu. Od teških bolesti, poput šizofrenije, boluje nešto više od 920 Kragujevčana, ostali, uglavnom, imaju neki depresivni poremećaj. Ovde ljudi ne vide budućnost, više ni u šta nisu sigurni, a volja za životom je kao energija, i ona se vremenom istroši. Stručno rečeno, živimo u prolongiranom stresu. To znači da neke egzistencijalne probleme ne možemo godinama da rešimo. Dve trećine naših pacijenata su žene, one su spremnije za razgovor, a muškarci, što je odlika našeg mentaliteta, pokušavaju sami da se izbore sa onim što ih muči, pa često odlaze u alkoholizam. Zabrinjavajuće je što među onima koji nam se obraćaju ima sve više mladih. Kako pomoći nekome ko je završio fakultet, a ne može nigde da se zaposli, da pokaže šta zna, da se profesionalno ostvari – pitanje je koje naša sagovornica i sebi često postavlja kada se, kako kaže, suoči sa onim koga „razjeda osećaj krivice, a objektivno nije kriv”.

U „Luni”, koju je finansijski i savetodavno pomogla Asocijacija „Trentino” iz istoimenog italijanskog grada, radi šestoro stručnih lica: dva psihijatra, i po jedan socijalni radnik, psiholog, medicinska sestra i medicinski tehničar. Svi su, istovremeno, zaposleni u Savetovalištu za mentalno zdravlje pri ovdašnjem Domu zdravlja. Crpe iskustvo stečeno u Italiji, gde su bili na obuci.

U Italiji odavno nema ustanova zatvorenog tipa za smeštaj osoba sa psihičkim problemima. Tako nešto sugeriše i naš pravilnik o zbrinjavanju lica sa duševnim poremećajima iz 2013, ali je pitanje da li taj model može da zaživi u Srbiji i kad, imajući u vidu raspoloživu medicinsku infrastrukturu i finansijsku situaciju.

– Naš pravilnik to sugeriše, ali se ne kaže do kada to treba da se uradi, ni kako. U Italiji pacijent odleži dva-tri dana u bolnici, a onda se šalje u neki centar gde o njemu brine ekipa stručnjaka. Po tom principu radimo i mi u „Luni”. Pacijenti sa psihijatrije dolaze na kontrolu kod svog lekara jednom mesečno, ali šta se dešava u međuvremenu? Mi znamo sve o korisnicima naših usluga, gde, kako i sa kim žive. Oni uvek mogu da dođu kod nas, da pozovu telefonom. Oformili smo nekoliko radionica, psiho-socijalnu, kreativnu, slikarsku, a u planu je pokretanje novinarske, glumačke i muzičke. Društvena aktivnost i radna aktivacija su izuzetno važni segmenti terapije. „Luna” je samo jedan međukorak ka formiranju kragujevačkog centra za brigu o osobama sa mentalnim smetnjama – objašnjava Perovićeva.

Tragičan događaj u porodici, smrt deteta, razvod, sve su to uzroci ozbiljnih duševnih poremećaja, objašnjava naša sagovornica, navodeći da se tim „tradicionalnim okidačima stresa” poslednjih godina pridružio još jedan – gubitak posla.

Kada čovek u pedeset i nekoj ostane bez posla, to je ozbiljan problem. Na novo radno mesto, u našim okolnostima, teško da može da računa, gubi prijatelje, a potom i samopoštovanje i samopouzdanje. To su delovi duše koje pokušavamo da lečimo. A jedan običan, prijateljski razgovor ponekad može da bude delotvorniji od leka. Ljudi se tokom razgovora često rasplaču, a ja kažem da je to dobro. Treba plakati kad vam je teško, preporučuje naša sagovornica, naglašavajući da „iskren razgovor jača odbrambene mehanizme i uliva novu životnu energiju”.

Iako čovek mora da nauči da hoda sam, pomoć psihijatra je često neophodna, kaže Perović na kraju našeg razgovora, uz napomenu da ponekad nije bezazleno ni to što smo prestali da razgovaramo sa partnerom uz jutarnju kafu.