Vera za večeru

Kada su me 1971. godine kao radoznalog golobradog seljačića, koji je bio vredan i nije odbijao ni jedan posao, predložili da ispred svoje srednje muzičke škole postanem član predsedništva opštinskog odbora omladine u Nišu – brže bolje sam se vratio u zavičaj i dotrčao kod ujaka Đole Mutavdžića u Veliku Drenovu. I danas, kao da ga vidim kako neobrijan, s crnim podočnjacima – sedi ispod krošnje velikog oraha i ispija špricer sa sodom. Kad sam ga pitao da li da prihvatim poziv za moju prvu političku funkciji ili ne – odgovorio mi je:

– Svi znaju ko su Betoven i Mocart. A malo njih zna kako su se u to vreme zvali dvorski paževi i ministri. Za dvadeset godina i za navek – svi će znati ko je bio najveći dramski umetnik Ljuba Tadić, a skoro niko ko je danas jugoslovenski ministar spoljnih poslova. Drži se ti svoje struke, muzike i umetnosti, politika je mlaćenje prazne slame i velika kletva koja ljudima donosi trenutnu slast, al na kraju – samo nesreću.

U predvečerje drugog rata 1941. moj ujak je šurovao s komunistima, a najviše sa Dobricom Ćosićem, školarcem poljoprivredne škole „Sveti Trifun“ u Aleksandrovcu – iz čijih ruku je kradom dobio knjigu „Kako se kalio čelik“ Nikolaja Ostrovskog. Za vreme rata je kao član SKOJ-a ostao u ilegali – i doturao partizanima pletene čarape, gas i sušenu slaninu na obližnji Jastrebac. Kad je došlo oslobođenje, jedno vreme radio je kao tišljer – a onda je, na predlog ratnog druga, člana CK Srbije i miljenika Josipa Broza, seo u rusku „volgu“ i postao glavni partijac u kruševačkom srezu. Pao je, kad i Dobrica, odmah posle Rankovića.

Zanos i opijenost dalekim suncem, kob korena i deoba, moći i strepnje i izneverene bajke – oivičavaju trnovit i turoban put grešnika i otpadnika – kojim su zajedno prošli moj ujak i Ćosić. Veliki romansijer je skončao kao najveći srpski pisac i ugledni akademik – a Đola, kao rezignirani, odbačeni i anatemisani revolucionar. I nesuđeni preletač. Tvrd kao kamen, postojan i snažan u svojoj veri i odanosti saborcu i drugu, odrekao se Tita, partije i privilegija, zarad časti i obraza. A trebalo je samo da promeni ploču, da pređe na drugu stranu – i da optuži Ćosića. Što je odbio da učini. Kad sam odvrko – saznao sam kroz kakvu šikanu i golgotu ga je Udba provukla. Valjda mu je zbog toga, tek što je napunio pedeset godina – srce prepuklo.

Kao amanet, reči ujaka Đole upamtio sam za ceo život. I nisam poklekao. Dok se godinama biranim rečima, uz trud da ne povredim one koji me pozivaju u političke vode – zahvaljujem i govorim da ne želim da budem ni član ni funkcioner, ni poslanik ni ministar, ni predsednički kandidat ni državni sekretar – pitam se: u čemu je magična moć i halapljiva, pohlepna strastvenost politike. Zbog čega su joj ljudi toliko podložni? Čemu tolika posesivnost i glad za vlašću – na svim nivoima? Zašto je bavljenje politikom među Srbima toliko sladostrasno i sudbinsko? Čime objasniti činjenicu da većinsko članstvo svake vladajuće partije – u prašnjavim akten-tašnama bačenim ispod kreveta – ima makar najmanje dve-tri ili četiri druge članske karte nekada presudno dominantnih partija i stranaka? Koje su bile na vlasti i omogućavale privilegije, ili bilo kakvu drugu asnu. Ako bi bilo moguće sprovesti anketu i utvrditi, koliko je današnjih članova vladajućeg SNS-a bilo ispod barjaka JUL-a ili stranke G-17, onda kad je to bilo isplativo, kad je bilo profitabilno, kad je donosilo privilegije i ekonomski prestiž u društvu – rezultat bi bio frapantan. Zašto Srbi tako lako menjaju veru za večeru?

Javna tajna je da je u Srbiji danas cunami prelaska u SNS motivisan isključivo uskim, privatnim interesima i privilegijama i šakom vlasti, nadom očekivanog zaposlenja, napretkom u javnoj službi – onih koji sada frenetično kliču Vučiću, a ne tako davno su sa istim žarom Miloševiću i drugim liderima koji su personifikovali vlast, silu, novac i moć. Sa ideološkog stanovišta – to je najslabije mesto u društvenoj i političkoj biografiji Srbije od vladavine Josipa Broza naovamo. Koje ne govori previše dobro ni o globalnom moralnom kodu srpskog naroda u celini. Ne živim u iluziji da su od bolesti preletanja, izdaje, neprincipijelnosti i politikantskog promiskuiteta imuni članovi i simpatizeri tzv. demokratskih stranaka. Ako nije gora – priča je makar ista. Da nije tako, ne bi se desilo da donedavno suvereno vladajuća Demokratska stranka spadne na manji broj članova – nego što na „Fejsbuk” profilu svaka provincijska tinejdžerka ima prijatelja.

Ko veruje da ta i takva vladajuća većina predstavlja oslonac i kolateral za napredak i razvoj naše zajednice – ozbiljno greši. Zbog toga bi valjalo drastično spustiti durbin, spustiti retoriku na nivo normalne komunikacije sa svima – s neistomišljenicima pogotovu. U širem, tolerantnom dijalogu, bez insistiranja na ideološkim razlikama i podelama – trebalo bi postići konsenzus i udariti temelje ozbiljne strategije narodnog opstanaka i održanja u preteškim socijalnim, ekonomskim i geopolitičkim uslovima.

Samo s takvom nacionalnom strategijom, bez diskvalifikacija i favorizovanja glasačke mašine vladajuće autokratije, bez veličanja praznih glava koje aplaudiraju svakoj vlasti – politika bi bila smislena i donela bi boljitak društvu. Sve drugo je bojim se – mlaćenje prazne slame. Što bi reko ujak Đola...

Glumac, reditelj, scenarista