Sloboda nije neupitan ideal

Premijeru u okviru 50. Bitef festivala ima predstava „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč”, koju su osmislile i same izvode dramaturškinje Maja Pelević i Olga Dimitrijević na osnovu svog istraživačkog putovanja u Pjongjang (Severna Koreja).

Na ideju da odu u Severnu Koreju došle su pre godinu i po dana i njihov put je u startu bio obojen željom da naprave predstavu o tome, te je toj turističkoj turi prethodilo veliko istraživanje, a sama organizacija puta preko kineske agencije je, kako ističu dramaturškinje, bila veoma jednostavna i brza.

„Svi očekuju da će biti strašno čudno, a nama je najupečatljivije bilo koliko malo toga nam je bilo čudno. Nije bilo teško povezati se sa celim iskustvom što zbog same ture koja je bila lepo organizovana, što zbog cele ikonografije koja nam je izuzetno poznata, koja je uključivala od sletova i masovnih igara preko samog načina propagiranja kolektivnog duha i solidarnosti u javnom prostoru, do toga kako izgleda Pjongjang sa arhitekturom i tramvajima i trolejbusima kakvi su vozili ili voze našim ulicama”, rekla je Dimitrijević Tanjugu.

Ona kaže da su percepcije ljudi u toj turi bile radikalno različite zavisno od toga odakle dolaze i kakvo im je bilo prethodno životno iskustvo.

„Predrasuda sa kojom većina ljudi ode u Severnu Koreju jeste 'gledaju nas sve vreme' i taj osećaj paranoje je u jednom delu grupe rastao sve više i više. To kreće od toga da li nas u hotelu nadgledaju i dolazi do momenta da svaka scena na koju naletimo na ulici je zapravo izrežirana, vlast režira predstave za strane turiste da bi oni mogli da se vrate kući sa nekom slikom o toj zemlji koja nije realna”, dodaje Dimitrijević.

Pelević podseća da je percepcija zapadnog čoveka o Severnoj Koreji jednolična i povezuje se sa represijom, siromaštvom i da se ta država doživljava kao zemlja zarobljena u vremenu.

„Retko ćete naići na tekstove koji govore o dobrim stvarima o Severnoj Koreji, a kojih se i mi sećamo s obzirom da smo živeli u socijalističkom poretku, kao što su besplatno stanovanje, zdravstvo, obrazovanje, samoodrživost koja je njima glavna jer su pod mnogo težim sankcijama nego što smo mi bili devedesetih godina. Nama su sve te stvari u Severnoj Koreji bile negde poznate i mogle smo da se identifikujemo sa socijalističkim nasleđem za razliku od ostalih u grupi koji dolaze iz Zapadne Evrope i kojima je sve to bilo bizarno”, rekla je Pelević Tanjugu.

Ona kaže da su radne akcije, koje su njima budile lepa osećanja, ostali u njihovoj grupi doživeli kao represiju društva koje tera građane da besplatno volontiraju na ulici, a o pripremi prvomajske parade pomislili su „jadni ovi ljudi koji moraju da vežbaju za paradu i veličaju vođu”.

„Imali smo paralelno dve slike Severne Koreje, s jedne strane naše doživljaje koji su u neku ruku bili nostalgični, a druge strane smo sve vreme u turi imali naše prijatelje iz Zapadne Evrope kojima je to bilo zaista bizarno, oni su bili šokirani kao da su bili u nekoj vrsti socijalističkog zoološkog vrta, dok su nas Koreanci posmatrali misleći: Evo onih što nas gledaju sa razgoračenim očima”, ispričala je Pelević.

Ona je naglasila da je nemoguće praviti predstavu o nekoj zemlji nakon desetodnevne turističke ture, te je „Sloboda je najskuplja kapitalistaička reč” zapravo „predstava o nama samima”, na šta se Dimitrijević nadovezala da je moguće praviti predstavu o tome kako mi doživljavamo upoznavanje neke zemlje kada mislimo da smo je upoznali i kako mislimo da smo uvek otkrili apsolutnu istinu o svemu.

„Komad govori o ostatku te hladnoratovske podele, o tome zašto je Severna Koreja nama tako opipljivi i fantastični neprijatelj koji je idealan da u njega isprojektujemo sva zla ovog sveta, jer onda valjda ona nemaju veze sa nama i onda ćemo da kažemo da Severna Koreja krši ljudska prava, zatvara ljude bez adekvatnog suđenja, da je sva opasana žicama, a zaboravljavamo na sve represivne prakse koje se sprovode danas - od zida na mađarskoj granici i toga kako se tretiraju ljudi po izbegličkim kampovima do digitalnog nadzora, ulaska u privatne podatke, sve većeg smanjivanja privatnog prostora”, ističe Dimitrijević.

Govoreći o naslovu predstave, Dimitrijević je primetila da se ideal slobode lako zloupotrebljava i da se u to ime opravdava svaka neokolonijalna intervencija, svako nametanje kapitalističke hegemonije.

„Svaka ideologija će se pozivati na slobodu, ali samo ovaj naš neoliberalni kapitalizam u kome živimo će da tvrdi da on nije nikakva ideologija nego da je sloboda ta neupitna vrednost koja, sačuvaj bože, da ima bilo kakve veze sa ideologijom. Onda nam se kaže da sloboda tržišta mora da bude sjajna, a mi na to kažemo: Joj, jadni mi”, dodala je Dimitrijević.

Pelević je objasnila da je osnovna tema predstave na koji način zapadni čovek projektuje sve moguće represije i razne druge stvari na Severnu Koreju kao „omiljenu babarogu Zapada”.

„Cela hladnoratovska paradigma prebacuje se na Severnu Koreju kao poslednji ostatak tog rata, kao jedinu neoslobođenu socijalističku totalitarnu zemlju, a opet s druge strane, pre dva dana u Švajcarskoj je bio referendum na kome je narod izglasao da želi da poveća digitalni nadzor nad sobom u svojoj državi”, rekla je ona.

Pelević ističe da s jedne strane imamo Ameriku koja se pod frazom slobode bavi „raznim neokolonijalnim intervencijama i oslobađanjem raznih neslobodnih društava”, a s druge strane priču o „Trumanovom šou”, koji ona naziva sindromom „Lopov misli da svi kradu”.

„Imamo to verovanje da je sve u Severnoj Koreji iscenirano za zapadno oko i da zapravo svi žive u siromaštvu i bedi, da su svi nesrećni, utučeni, ispranih mozgova, ali zato njihov državni aparat, kada dođe zapadni čovek, odlučuje da upriliči Trumanov šou, da pozove sve te ljude na ulice da se prave da su srećni, solidarni, složni, da imaju metro, sve te zgrade”, pojasnila je drmaturškinja.

Ona kaže da su članovi njihove grupe bili šokirani kultom ličnosti u Severnoj Koreji, ritualima kojima se građani klanjaju vođama, smatrajući da su to sve „isprani mozgovi i da je nemoguće da oni vole svoj državni poredak”.

„S druge starne imamo nevidljivi kult kapitala koji nam se svakodnevno servira od trenutka kada otvorimo oči, ali mi to nikad tako ne percipiramo. Kult ličnosti je mnogo vidljiviji, tako da imamo te vidljive i nevidljive ideologije. Severna Koreja je u tom fenomenološkom smislu zanimljiva da se neke projekcije Zapada na neku drugu zemlju, lepo vide”, dodala je Pelević.

Pelević i Dimitrijević se u svojoj predstavi bave i propagandom.

„Mi zaboravljamo da smo i ovde izloženi propagandi u svakoj sekundi, od propagande vezane za Severnu Koreju koja je napravljena da bude siva zemlja nesrećnih potlačenih ljudi u kojoj je ludi diktator sa atomskom bombom što je jedna redukcionistička, netačna slika, iskrivljena kroz te propagandne okvire, do najjednostavnijih drugih propagandi kao što je demonizacija javnog sektora koja se odvija u Srbiji”, ističe Dimitrijević.

O tome koliko su građani zapravo danas slobodni, Pelević kaže da digitalni nadzor koji je sve jači i koji države sve više upotrebljavaju, svesne da će novi ratovi biti pre svega digitalni, koči slobode i jasno oblikuje svest pojedinaca.

„Većina ljudi ne pomisli da koristeći raznovrsne uređaje - mobilni telefon, kompjuter, u svakom trenutku svoje podatke besplatno daju Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji Amerike, Guglu i raznim korporacijama koji na različite načine to zloupotrebljavaju i već počinju da kreiraju našu svest, a da mi toga nismo svesni”, rekla je Pelević.

Dimitrijević skreće pažnju da je sloboda uslovljena socijalnom pozicijom, bojom kožom, etnicitetom, seksulanom orjentacijom, rodnim identitetom.

„Pitanje slobode ne može biti pitanje jednog neupitnog ideala za koji svi znamo šta podrazumeva nego moramo da se podsećamo da on za različite ljude znači nešto drugo i da je podložan različitim ideološkim tumačenjima. Za nekog je sloboda da može da kupi sebi 25 pari pantalona u jednom danu, a za drugog da može da pređe granicu i da pobegne iz zaraćenog područja”, istakla je Dimitrijević.