Uvek prvi u jurišima

Ako su hrabrost i lični primer pravi pokazatelji veličine jednog oficira u ma kojoj vojsci on bio, onda je potpukovnik Bogoljub Molerović, rodom iz sela Vračević kod Lajkovca, koji je komandovao srpskim jedinicama u balkanskim i Prvom svetskom ratu, zaista zaslužio da mu ime bude upamćeno.

Nije bilo bitke u kojoj nije stao na čelo svoje jedinice i poveo je u juriš, u slavu...

Sve do poslednje, u zoru 17. septembra 1916. na Kajmakčalanu.

Bio je komandant drugog bataljona Petog pešadijskog puka u sastavu Drinske divizije, prošao Cer, Čokešinu, Mačkov kamen, Kolubaru, Suvobor, štitio srpsku vojsku u prelazu preko Albanije, stigao do Solunskog fronta.

Na krvavom Kajmakčalanu Petom pešadijskom puku je zapao jedan od najtežih zadataka, osvajanje vrha Floka – isturenog i izuzetno dobro branjenog bugarskog položaja. Srpska vojska je u tim borbama trpela velike gubitke, poginula su i dva komandanta puka.

Uprkos svemu, odstupanja nije bilo, bataljon Bogoljuba Molerovića je u zoru 17. septembra krenuo u odlučujući juriš. Njegovi vojnici u juriš ka pobedi, potpukovnik Molerović u juriš ka večnosti.

U momentu iskakanja iz rova na položaju Virut, pao je smrtno pogođen, navodi valjevski publicista Milorad Radojčić u svojoj knjizi „Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912–1918 – vitezovi Karađorđeve zvezde”. Ubrzo potom, dodaje Radojčić, Molerovićev bataljon osvojio je famoznu Floku, a po zauzeću Kočobeja i padom Suvog brega srpska vojska potpuno je ovladala masivom Kajmakčalana.

Za izuzetnu hrabrost i požrtvovanje potpukovnik Petar Molerović je već sutradan po pogibiji posthumno odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima četvrtog stepena. To mu je bila druga Karađorđeva zvezda, prvu je dobio za oficirske zasluge u borbama na Kolubari i Suvoboru, podseća Radojčić.

Hrabrom oficiru pažnju posvećuje i Branko Žujović, novinar Kineskog međunarodnog radija u Pekingu i publicista poreklom iz Vračevića, u svojoj knjizi „Vračević – prilozi za istoriju sela”.

Petar Molerović, navodi on, bio je izdanak stare vračevačke familije Kostića, pripadao je elitnoj klasi oficira Kraljevine Srbije koja je početkom 20. veka, oslanjajući se uglavnom na sopstvene snage, uspela da trijumfuje u dva balkanska i Prvom svetskom ratu.

Molerović, rođen 1876, završio je valjevsku gimnaziju, pitomac Vojne akademije u Beogradu postao je početkom septembra 1896, a prvi ukaz za unapređenje u čin potporučnika ispisan mu je 31. maja 1899. godine. Obavljao je više oficirskih dužnosti, da bi 1905. bio upućen na stručno usavršavanje u Francusku.

Početkom Prvog balkanskog rata 1912. službovao je u 18. pešadijskom puku u Beogradu kao kapetan prve klase.

Za zasluge u borbama dobio je Zlatnu medalju za hrabrost „Miloš Obilić”, Medalju za revnosnu službu i druga odlikovanja. Slede prekomanda u Peti pešadijski puk Drinske divizije, zatim osvajanje Jedrena, učešće u operacijama na Bregalnici i novo ordenje...

Potom i Prvi svetski rat, slavne epopeje srpske vojske od Cera sve do Kajmakčalana, gde je u 41. godini okončan herojski put još jednog velikog srpskog ratnika.

Potpukovnik Bogoljub Molerović sahranjen je sa ostalim poginulim vojnicima svog puka na samom vrhu Kajmakčalana, da bi 1932. godine njegovi posmrtni ostaci bili preneti u porodičnu grobnicu u Čačku, jer je bio oženjen Olgom, ćerkom Aristida Jovanovića, apotekara iz tog grada.

Na spomen-ploči vojnicima iz Vračevića i okoline izginulim od 1912. do 1919. godine, u hramu Svetog Đorđa u manastiru Bogovađi kod Lajkovca, ime potpukovnika Bogoljuba Molerovića nalazi se na prvom mestu.