Najvažnije je da ne podilazite publici

Beogradska premijera novog domaćeg filma „Jesen samuraja” biće održana sutra uveče u Centru „Sava” i bioskopu „Sinepleks” u TC „Ušće”. Večeras je pretpremijera u Bečeju, gde je ova komedija i snimana. Film je realizovala ekipa autora koja je snimila gledanu komediju „Mali Budo”: scenarista Dimitrije Vojnov, reditelj Danilo Bećkovića i producent Marko Paljić. „Jesen samuraja” je komedija o karatisti koji se po okončanju karijere vraća u rodni grad, zaljubljuje u ženu i vezuje za njenog malog sina. Glavnu ulogu, ko i u filmu „Mali Budo” odigrao je Petar Strugar, a u komediji igraju: Hristina Popović, Nikola Kojo, Sergej Trifunović, Andrija Milošević, Vesna Trivalić, Tihomir Stanić, Katarina Žutić, Miodrag Miki Krstović i prvi put na filmu sedmogodišnji Petar Novićević.

„Jesen samuraja” je film u žanru komedije, sa fokusom na borilačke sportove. Režirali ste repertoarski film koji bi publika mogla da gleda u velikom broju?

Pokušavam da pravim filmove kakve volim da gledam, a to su filmovi koji traže publiku, najbolje se gledaju u društvu i komunikativni su. Za mene bavljenje repertoarskim filmom koji zanima gledaoce nikada nije bila poslovna odluka već naprosto prirodna stvar. Ono što je po meni najvažnije jeste da privučete pažnju publike, da publika ide sa vama, da idete u korak, a ne da joj podilazite.

Kako ste se izborili sa uzorima, filmovima na temu borilačkih sportova i veština, na kojima ste vi, možda, kao dečak odrastali?

To je bilo vrlo zanimljivo iskustvo jer su u pitanju filmovi stari i po 20, 30 godina. Zapravo, takvih filmova u savremenoj svetskoj produkciji više i nema. Ima borilačkog filma ali on je prevashodno namenjen ljubiteljima akcije i ni ne pretenduje da bude bilo šta drugo. Holivud je bio dom velemajstora tog žanra ali takvih filmova je sve manje. Naš film je naizgled oslonjen na popularne uzore i uobičajen a zapravo je izumiruća vrsta na savremenom repertoaru. Svemu tome je trebalo prići na savremen način, iz našeg ugla, i sve smestiti u naše podneblje. Moja želja je bila da obogatim taj žanrovski kostur, i da pokažem kako izgleda ljubavni život čoveka kog su formirali borilački filmovi. Ta mogućnost da spajam žanrove me je radovala i na njoj sam zahvalan srpskoj kinematografiji. Osim u Južnoj Koreji, ne znam gde bih mogao da imam takvu slobodu. U Holivudu, svakako ne.

Je li vaš glavni junak Vladica zapravo momak na raskrsnici životnog puta? Odrasta li on tokom prve ozbiljne životne borbe?

U ovom filmu dominiraju dve teme: sazrevanje i odnos očeva i sinova. Mislim da je Vladica dominantan glavni lik, ali da je Snežana (igra je Hristina Popović) zapravo ključna osovina ovog filma. Ona je dobra, obična žena koja je zavolela čoveka koji je druga generacija muškaraca koji uporno istrajavaju u nečemu što je u savremenom svetu besmisleno, žele da budu ratnici, samuraji, da razumeju svet ukalupljujući ga često silom u svoj plemeniti kodeks. A onda polako shvata da će njen sin biti treća generacija u tom bečejskom samurajskom rodoslovu i da je nepovratno inficiran. Stalno se govori o tome kako su žene „lude”, nepredvidive, nerazumljive. „Jesen samuraja” govori o toj posebnoj vrsti psihoze zvanoj „kako biti savremeni muškarac” i problemima identiteta koje ona nosi.

Muzika u filmu nas vraća u vreme osamdesetih godina. Koliko „Jesen samuraja” ima duh jugoslovenske kinematografije tih osamdesetih. Je li vaš film povratak vrednostima tog doba?

Na ovom filmu se desila jedna vrlo lepa stvar koja se poslednji put kod nas desila osamdesetih. Bioskopsko preduzeće je odlučilo da bude koproducent filma. Sam čin stvaranja nikada nije bezbrižan ali sam ponosan što smo snimili film koji je poslovno na istinski zdravim osnovama, kao naši filmovi osamdesetih. Osamdesete su bile decenije kada se popularna kultura globalizovala. Želeli smo da prikažemo ljude koje su te osamdesete i ti procesi oblikovali. I da usput pokušamo da danas napravimo film tog dometa. Kad je reč o muzici, „Mali Budo” je bio film u kome je arhivska ili aproprirana muzika bila ključni adut. „Jesen samuraja” je film u kome smo pred kompozitora Marka Kona postavili mnogo teži zadatak, da napravi ozbiljnu muziku u duhu onih kakve su potpisivali Đorđo Moroder ili Harold Faltermajer. Uradio je izvanredan posao i ovaj film je muzički bogatiji od mnogih svetskih blokbastera. Oni mnoge scene rade sa arhivskom muzikom, aktuelnim pop hitovima, mi s druge strane imamo originalnu muziku, Konove kompozicije koje u svetu naše filmske muzike imaju značaj koliko i muzika Klifa Martineza za film „Drajv” u internacionalnim.

Ponovo ste sarađivali sa Vojnovim, Paljićem i Strugarom. Ne menjate dobitnu ekipu iz filma „Mali Budo”?

Njih trojica imaju veliku hrabrost i pokušavaju da donesu nešto novo i u svoju poetiku i u našu kinematografiju. Ovaj film ne bi mogao da bude snimljen bez njih, svako se potrudio u svom polju ali ključna stvar je rizik. Svako je pružio svoj autentičan doprinos: Vojnov je napisao scenario koji je spojio dva žanra i prilagodio ih našem podneblju, Strugar se pripremio za izvanredan napor i odlično izneo vrlo kompleksan glumački zadatak, a Paljić je sve to produkciono realizovao. Volim da radim sa ljudima kojima je cilj dobar film i koji ne troše energiju objašnjavajući kako je nešto nemoguće. To su njih trojica.

„Jesen samuraja” nije „Mali Budo 2”

Nadate li se da će film postići uspeh kao i „Mali Budo”? Koliko je popularnost „Malog Buda” bio teret tokom rada na ovom filmu?

„Mali Budo” je neponovljivi fenomen koji je postigao veliki uspeh istovremeno proizvevši jednu vrlo specifičnu reakciju. Uspeo je da se ugradi u one zbirke filmskih citata i omiljenih replika, da zaživi kod ljudi, i samim tim je proizveo reakciju da se sve što radimo meri kroz „Buda”. Ljudi koje srećem pola vremena hoće nastavak, a drugu polovinu vremena kukaju kako je sve jedno te isto. Imali smo sreće da smo radeći „Buda” već znali šta nam je sledeći film, da je to „Jesen samuraja”, i nismo dozvolili da taj odjek „Buda” utiče na nas. Ono što možemo da obećamo gledaocima je sledeće, „Jesen samuraja” nije „Mali Budo 2”, ali jeste film tih ljudi koji sada prave nešto drugo. Poklonili ste nam poverenje jednom i uživali. Dođite opet i dobićete nešto drugačije i opet ćete uživati, samo na drugačiji način.