Šta bi nesvrstanima

Dvodnevni samit Pokreta nesvrstanih okončan u prošlu nedelju na venecuelanskom ostrvu Margariti registrovan je šturim agencijskim vestima i ponekom analizom koja je podsetila na njegovu istoriju, ali i činjenicu da mu je važnost kao faktora međunarodnih odnosa – davno istekla.

Potvrda za to bila je činjenica da mu je prisustvovalo samo osam šefova država, daleko manje od u ovom pogledu takođe slabog odziva na prethodnom sastanku na vrhu, 2012 u Teheranu, kada ih je bilo 35.

Bila je to još jedna pričaonica predstavnika 120 zemalja (i 60 odsto čovečanstva), po čemu su nesvrstani i dalje najveća multilateralna asocijacija (ali ne i organizacija), koja je od svog formalnog osnivanja, 1961. u Beogradu, okupljala šaroliko društvo. U pokretu su tako još sve zemlje Afrike, većina azijskih i latinoameričkih.

Rezultat samita je još jedna završna deklaracija, ovoga puta od 190 stranica, koja poziva na mir u svetu i rešavanje kako starih, tako i novih problema, poput terorizma i izbegličke krize (uz obaveznu podršku domaćinu, nepopularnom predsedniku Maduru, koja je uvijena u „pravo venecuelanskog naroda na mir”).

Gotovo svi učesnici samita su se potom preselili na drugo, oko pet sati avionskog leta udaljeno, ostrvo, Menhetn, gde je za govornicom Generalne skupštine UN manje-više istim rečima svaka zemlja ponovila ono što je iznela na Margariti.

Samit u Venecueli je međutim zapažen po jednom presedanu: na njemu se nije pojavio premijer zemlje koja je osnivač pokreta i koja je nesvrstavanje ugradila u temelje svoje spoljne politike – premijer Indije.

Nedolazak Narendre Modija šturo je obrazložen „drugim obavezama”, ali ovaj gest je na više strana protumačen kao neka vrsta strateškog zaokreta novog indijskog lidera kome se pripisuje i želja da sa nacionalnog trona skine političko nasleđe prvog premijera nezavisne Indije i, sa Titom, Naserom, Sukarnom i Nkrumahom, osnivača pokreta – Nehrua.

Modijev izostanak je uglavnom protumačen kao napuštanje tradicionalnog spoljnopolitičkog postulata da je Pokret nesvrstanih još bitan za indijsku diplomatiju, kao forum i „kokus” u kojem mogu da se formiraju razna savezništva za promociju interesa globalnog juga.

Ovo uverenje je bilo povod da, 2012, grupa indijskih diplomata i spoljnopolitičkih eksperata sačini dokumenat „Nesvrstavanje 2.0”, koji je promovisan kao „vodič za spoljnopolitičku strategiju Indije u sledećoj dekadi”.

Modi, koji je premijer postao 2014, kada je njegova Baratija džanata partija ubedljivo pobedila dotle dugo vladajuću Kongresnu stranku, svojim potezima već odavno pokazuje da je njegova vizija mesta i uloge Indije u svetu drugačija.

Kao ključan dokaz njegovog odustajanja od nesvrstanosti uzima se poziv Baraku Obami da prošle godine bude počasni gost parade koja se svake godine priređuje povodom Dana republike – što je bio dotle najdirektniji signal dodvoravanja Americi.

Sa današnjim statusom ekonomije sa najvećom stopom rasta, Indija predvođena Modijem sebe sve više vidi kao veliku silu u nastanku, procenjujući da joj je u tim ambicijama Amerika neophodan saveznik.

Podršku u tome – i u distanciranju od politike nesvrstavanja – Modiju pružaju i ugledni indijski kreatori javnog mnjenja. Radža Mohan, kolumnista, danas direktor Karnegi Indija, tako smatra da Pokret nesvrstanih nije izgubio važnost zbog kraja hladnog rata, pošto je bio nefunkcionalan i dugo pre toga, jer nije uspevao da harmonizuje ekonomske i političke interese svojih mnogobrojnih članica. Zbog toga su u njegovim redovima napukline bile vidljive još tokom sedamdesetih, da bi kulminirale u kubanskom zalaganju za „prirodno savezništvo” nesvrstanih sa socijalističkim blokom predvođenim Sovjetskim Savezom.

Bob Goš, glavni urednik „Hindustan tajmsa”, smatra pak da, u kontekstu tranzicije iz unipolarnog ka multipolarnom svetu, Kina i Indija postaju zemlje „sa jakim magnetizmom po sopstvenom pravu”. „Biće novih vrsta svrstavanja, koja će više biti definisana ekonomijom i geografijom nego ideologijom.”

Po ovom autoru, „svrstavanje je danas vrlina i znak dobrog liderstva”, pri čemu bi „male zemlje trebalo da streme ka višestrukom svrstavanju svojih interesa”, pošto danas „nijedna zemlja ne može da pretenduje da je nesvrstana – to nije čak ni Severna Koreja koja je po mnogo čemu kineski protektorat”.

Da li je Modi svojim ignorisanjem samita u Venecueli Pokretu nesvrstanih zadao fatalni udarac – ili još ima prostora da asocijacija evoluira u konstruktivnu alijansu, s obzirom na to da su njeni osnivački principi i zalaganje za poredak miroljubive koegzistencije i ravnopravnosti nacija i dalje relevantni – videće se u godinama koje slede.

Ono što je sigurno, to je da se niko ne usuđuje da ga proglasi pokojnikom, pa će se trogodišnji rituali samita u dogledno vreme nastaviti, uprkos svrstanosti članica – i odsustvu svakog pokreta.

Gde smo mi

Srbiju koja, sa dva bivša dela Jugoslavije, BiH i Crnom Gorom, u Pokretu ima zvanični status „posmatrača” (pošto je početkom devedesetih manevrima lobija muslimanskih država iz njega izgurana), u Venecueli je zastupao šef diplomatije Ivica Dačić, gde je lobirao da se ne prizna Kosovo.

Dok je, za Titova života, zahvaljujući nesvrstanoj politici, Jugoslavija bila velika sila, to je danas samo lepa uspomena, koju smo nakratko osvežili kada smo 2011. uspeli da nam se poveri da budemo domaćini ceremonijalnog skupa kojim je obeležena 50-godišnjica Prve konferencije nesvrstanih zemalja, održane u Beogradu 1961.