Globalno sam pesimista, lično nepopravljiv optimista

Predstava „Nad grobom glupe Evrope” u režiji Sebastijana Horvata i u produkciji HNK Ivana pl. Zajca iz Rijeke biće izvedena večeras u 19.30 sati na sceni zemunskog Madlenijanuma kao poslednja, dvanaesta festivalska premijera u zvaničnoj selekciji jubilarnog 50. Bitefa.

Sebastijan Horvat je jedan od vodećih slovenačkih reditelja, a ovoga puta  inspirisan Krležinom novelom „Hrvatska rapsodija” scenski je „propitivao” putovanje Hrvatske u Evropsku uniju...

Sam naslov predstave „Nad grobom glupe Europe” intrigira pozorišne znatiželjnike. Šta vas je podstaklo da ga promenite budući da je predstava, prvobitno bila naslovljena sa „Hrvatska rapsodija”? Na šta ste hteli da ukažete sa ovao provokativnim naslovom?

Promenu naslova je posle premijere s razlogom zahtevao nosilac autorskih prava HAZU (Hrvarska akademija znanosti i umetnosti), jer predstava nema veze sa ekspresionističkom jednočinkom „Hrvatska rapsodija” Miroslava Krleže. Za novi naslov smo Milan Marković i ja izabrali stih Krležine pesme koju upotrebljavamo kao oznaku vremena u predstavi. Predstava se bavi Evropskom unijom: doduše sa hrvatske tačke gledišta. Zanimala nas je Evropa kao tvrđava, kao kulturni temelj. Ishodište nam je bilo pitanje šta bi se dogodilo kad iznenada ne bismo imali izlaza i kad bismo bili zatvoreni sa svojim genima i  bili osuđeni samo na same sebe. Bez safarija po trećem svetu i bez pogleda na svoj dom izvana.

Predstava „Nad grobom glupe Evrope” govori o putovanju Hrvatske u Evropsku uniju. Kakve su nade, očekivanja, a kakva realnost?

Ja sam iz Slovenije. U ovom trenutku je već jasno da su Evropi Slovenija,

Hrvatska i Srbija potrebnije, nego ona nama. Jeftino radno tržiše i ekonomsko okruženje biće u potpunosti podređeno zapadnim korporacijama: pod maskom konkurentnosti, fleksibilnosti, ekonomskog rasta... Realnost postaju turbokapitalizam, uništavanje sredine, solidarnost kao glupa vrednost i ekstremni individualizam, što sve zajedno ukazuje na progon svega što miriše na satanistički socijalizam.

Koliko se razlikuje naše vreme od vremena kada je Krleža pisao novelu „Hrvatska rapsodija?

Ideologija ekonomizma po kojoj sve vrednujemo, pa i kultuno delovanje i umetnost, postaje glavna mantra. Ako je nekada leva ideja i postojala kao nada s programom i mogućnostima, danas sve te ideje nemaju više nikakve veze s bazom, s ljudima. Niko više ne veruje u utopiju. Postajemo robovi kredita i lažnih obećenja o blagostanju. Zato voz, koji pod vođstvom crvenog sveštenika, postaje kometa koja uništava, pali i ruši naše biblioteke, palate, pozorišta i ostale hramove nacionalne civilizacije (u „Hrvatskoj rapsodiji”) postaje barka puna begunaca koja uplovljava u krasni novi svet... I kako kaže Žižek, danas je lakše muškarcu napraviti tri penisa, nego podići porez za socijalno za jedan procenat.

Kakva je, po vama, slika Evrope danas?

Slika nove Evrope je nekonzervativizam koji pokušava da nam naslika jedino moguće rešenje, odnosno alternativu u obliku gnusnih nacionalizama i verskih fanatizama. Umesto da Evropa postane stecište, koegzistencija i međusobno oplođivanje razlika, besno tragamo za razlikama među nama i među njima. Umesto da shvatimo da živimo u istom svetu i da je naša zemlja zajedničko vlasništvo svih nas, mi produbljujemo razlike na verskom i nacionalnom planu, umesto da shvatimo bitnu razliku između šačice bogatih i mnoštva siromašnih, koja postaje iz godine u godinu sve veća, bez obzira na pokazatelje ekonomskog rasta. Globalno sam veliki pesimista, lično sam sam nepopravljiv optimista. Verujem da je čovek kreativno biće koje uživa u slobodnom povezivanju i stvaranju. Verujem da je vredan i da ima smisla protiv nervototalitarizma, koji nam je kidnapovao duše.

Kako vidite našu budućnost na ovim prostorima? Koliko je delikatno živeti na Balkanu?

Trenutno je slika crna. Mislim da je potrebno boriti se protiv slike Balkana kao evropskog nesvesnog, punog primitivnih seksualnih, primarnih nagona i začaranog zla i agresije. Trenutno još nismo zabranili abortus kao u Poljskoj i ne živimo u fašističkim državama, gde ne postoji ni milimetar opozicionog mišljenja, kao što je slučaj Mađarske. Nismo ni daleko. Bojim se da su ti neokonzervativni impulsi pokazatelji nove Europe, bojim se da ćemo sa lakoćom sebe ubediti da je u redu kao što jeste i da ćemo zaboraviti na sve tinejdžerske ideale da vredi menjati svet i da naša sreća ne zavisi od potrošačke kupovne moći, usiljenih društvenih odnosa i od privatnog vlasništa koji je jedini garant našeg blagostanja.