Špijun koga su zavoleli

Hotelska soba u Hong Kongu. Ulazna vrata dobro ušuškana jastucima. Mobilni telofoni u zatvorenoj mikrotalasnoj rerni. Uključuje se kamera dokumentaristkinje Laure Poitras. Tu je i nezavisni novinar Glen Grinvald. A pred njima on. Edvard Dž. Snouden, taj tihi i skroman mladić. I jedina i poslednja šansa da se svetu preko britanskog „Gardijana” otkrije istina, pre nego što Snouden nestane...

Ovo su samo neki od detalja iz uvodnih scena dugometražnog igranog filma „Snouden” Olivera Stouna. Tog časno urađenog, dobro izoštrenog iako pomalo suzdržanog portreta najslavnijeg „zviždača”, ujedno i najtraženijeg begunca na svetu. Čoveka kojem je savest naložila da upozori svet da njegova voljena zemlja barata programom za globalni nadzor od kojeg nema bekstva. Bivšeg marinca, eksperta za kompjutersko programiranje, nekadašnjeg špijunskog zaposlenika u CIA i analitičara u američkoj Agenciji za nacionalnu bezbednost (NSA). Mladića koji je svetu otvorio oči i u toj jednoj noći zatvorio vrata svojoj budućnosti, jer je njegovo otkriće dobilo tretman najvećeg curenja podataka u istoriji SAD...

I zato u ovom Stounovom filmu ne tražite Džejsona Borna ili Džejmsa Bonda, jer Snouden nije iz te filmske „fioke”. Ovo je istinita priča kojoj je filmski autor pristupio brižno i pažljivo, razbijajući tabue tajanstvenosti, ali i poštujući Snoudenove želje o bezbednosti pojedinaca i zaštiti onih najosetljivijih podataka. Baš kao što su to svojevremeno učinili i „Gardijan” i Laura Poitras u svom, Oskarom nagrađenom, dokumentarnom filmu „Građanin 4” („Citezentfour”).

Izdajnik ili heroj? Upravo na to pitanje, uz maksimalno moguću nepristrasnost, odgovara Stounov film koji uz biografsko portretisanje glavnog aktera, kao filmska celina, predstavlja i častan zapis zbunjujućeg vremena u kojem živimo. Vremena u kojem je moć Velikog brata narasla do neslućenih visina, otirući sa ramena i poslednje mrvice morala i prava na privatnost i ljudsku slobodu.

Oliver Stoun je majstor za brzu filmsku reakciju na aktuelnu temu. Setite se samo njegovih filmova „Trgovinski centar” (reakcija na 11. sptembar), „W” (provokativna karikatura Džordža Buša mlađeg i laži s kojima je pravdan rat u Iraku) ili „Volstrit: Novac nikada ne spava” (predviđanje propasti berze).

I „Snouden” je od te vrste takozvanog aktuelno-istorijskog filmskog (pod)žanra kroz koji Oliver Stoun reflektuje stvarnost. S tim što je „Snouden”, iako igrani film, koncipiran kao dokumentaristička drama s čime je obezbeđena dodatna autentičnost, a istinitost se ne stavlja pod sumnju. Delim mišljenje sa svima onima koji smatraju da je ovo i Stounova najčvršće postavljena politička drama još od njegovog filma „Nikson” (1995).

Ono sa čime Stoun sa svojim najnovijim filmom zavređuje dodatno poštovanje jeste način na koji on upotrebljava fikciju zarad neophodne dramatizacije radnje i likova. On vešto izvrće i izbegava uobičajene žanrovske obrasce špijunsko-političkog filma, ali i obrasce dokumentarističkog intervjua istinite ličnosti koja se može nazvati i kontrovernom.

On se temi posvećuje gotovo na novinarsko-istraživački način. To čini držeći se, kao scenarističkih predložaka, knjiga „Dosije Snouden: Insajderska priča o najtraženijem beguncu na svetu” Luka Hardinga i „Vreme Oktopusa” Snoudenovog moskovskog advokata Anatolija Kučerena. Ali, i onog što je iz ličnih susreta sa Snoudenom u Moskvi saznao (a bilo ih je devet, kako je to nedavno u intervjuu za „Politiku” potvrdio Oliver Stoun). O mogućnostima kompjuetrskih tehnologija, tehničko-tehnološkim izrazima i naravno, o Snoudenovom odnosu sa dugogodišnjom devojkom Lindzi.

Kroz taj odnos se zapravo i prelama čitava ova filmsko-dramaturški smirena i dobro odmerena politička drama, u kojem Snoudena vrhunski uverljivo igra Džozef Gordon Levit, a Lindzi otelotvoruje glumica Šejlin Vudli. Levit je kao Snouden moralno strog i principijelan mladić blage naravi. Patriota, reklo bi se čak konzervativni pametnjaković i „štreber” koji ima žarku želju da posveti život odbrani svoje zemlje. Prvo i neuspešno kao marinac, a posle i kao jedan od „ratnika” u sajber prostoru...

Dodatni magnetizam svojoj ulozi Džozef Gordon Levit obezbeđuje i time što je i do krajnje uverljivosti „skinuo” i Snoudenov glas, osim što nas je svojom glumačkom izvedbom ubedio u to kakav je zaista Eduard Dž. Snouden, koga i lično vidimo na kraju filma. Stoun ga intervjuiše u Moskvi, u azilu, i tako nagoveštava da ova filmska priča zapravo nema kraj.

Ne vidi se kraj ni onome što je izletelo iz Pandorine kutije koju je otvorio Snouden progovorivši najglasnije moguće o postojanju globalnog nadzora. Tu se negde i krije i glavna poruka ovog Stounovog filma iz kojeg se o Snoudenu saznaje više nego što smo do sada znali o špijunima iza kompjuterskih ekrana.

I zato ovaj film ne treba preskočiti u bioskopu. Pogledajte ga i zbog toga da ne bi nasedali na priče koje do vas stižu preko okeana. O tome kako je ovo tipična „Stounova levičarsko-zaverenička propaganda”. Sa tim se nikako ne bih složila. Verujem, ni vi.