Greh pokrštavanja i oreol Stepinca

Da li se papa Franjo u Tbilisiju, kada je u subotu popodne razgovarao sa predstavnicima male katoličke zajednice u Gruziji, svojim govorom protiv prozelitizma ogradio od zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca?

Kada je poručio katoličkim sveštenicima da nikada ne smeju nasilno da preobraćuju pravoslavce jer su to njihove sestre i braća – da li je želeo da pošalje poruku i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koju za nekoliko dana očekuje nastavak dijaloga sa Rimokatoličkom crkvom o istorijskoj ulozi Alojzija Stepinca?

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić upravo je tako protumačio papine reči: one su, prema njegovom mišljenju, do sada najveća osuda postupaka kardinala Stepinca u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Miro Kovač, ministar u tehničkoj vladi Hrvatske, veruje da je njegov srpski kolega pogrešno i zlonamerno interpretirao papine reči. Osim što su primetili da poglavar Katoličke crkve nijednom rečju nije pomenuo Stepinca, komentatori na pojedinim hrvatskim portalima uvereni su da je papa Franjo želeo da pošalje poruku Gruzijskoj pravoslavnoj crkvi i njenim vernicima, upadljivo odsutnim na misi na glavnom stadionu u Tbilisiju. Zapravo, da su i njima bile upućene reči da je prozelitizam najveći greh protiv ekumenizma.

Istoričar dr Veljko Đurić Mišina, upravnik Muzeja žrtava genocida, smatra da su u rečima rimskog episkopa naši političari pronašli reči koje on nije izgovorio.

– Mi Srbi volimo da u mnogo čemu preterujemo, da u tuđim jasnim rečima „nađemo“ ono čega nema jer nam se tako više sviđa. Pažljivim čitanjem papinih reči može se uočiti da je on prekrštavanje pomenuo u kontekstu prozelitizma na teritoriji Gruzije, kao što je bio direktan svojevremeno u govoru o istom procesu u Ukrajini i Rusiji – ističe dr Đurić Mišina.

Ministar Dačić međutim smatra da je posle reči pape Franje o grehu preobraćenja pravoslavaca nemoguća kanonizacija Stepinca koji je „za vreme Drugog svetskog rata formirao Odbor za pokrštavanje Srba“. Ali, Katolička crkva u Hrvatskoj ne smatra da je to bilo nasilno pokrštavanje, već spasavanje života pravoslavaca. Kako se navodi u kardinalovoj biografiji na sajtu Zagrebačke nadbiskupije, „Stepinac se protivio nasilnim verskim prelazima, a kada ih nije mogao sprečiti, daje kliru poverljivu instrukciju: da one koji zatraže prelaz – da bi na taj način spasli svoj život – prime u Katoličku crkvu bez ikakvih uslova, jer: „kad prođe ovo vreme ludila i divljaštva, ostaće u našoj crkvi oni koji budu konvertirali zbog uverenja, dok će se ostali, kada opasnost prođe, vratiti u svoju”.

Prethodnici pape Franje pokazali su svojim postupcima kako vrednuju tu akciju „spasavanja života“: papa Jovan Pavle Drugi ga je na jučerašnji dan 1998. godine proglasio blaženim, dok se papa Benedikt Šesnaesti molio na njegovom odru u Zagrebu.

– Vatikan i gotovo svi pripadnici visokih struktura Rimokatoličke crkve još od kraja 1937. dobro su znali šta će biti na Balkanu u istorijski pogodnom kontekstu. Bile su to proročanske reči pape Pija XI kada je nagovestio ono što je rađeno u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. I papa Pije XII je, prema tvrđenju Džona Kornvela, 1938. razgovarao sa nadbiskupom zagrebačkim Alojzijem Stepincem o budućim prilikama za koje rimokatoličko sveštenstvo treba da se pripremi. To je prihvaćeno u leto 1941. na sastanku Kongregacije za Istočnu crkvu kada su date smernice o prekrštavanju – kaže Mišina.

Sadašnji poglavar Katoličke crkve iz prve ruke zna šta o pokrštavanju Srba u Drugom svetskom ratu misli SPC. Njega je pre dve godine o tome pismom obavestio patrijarh Irinej. Posle tog obraćanja, papa Franjo je predložio dijalog dve crkve o istorijskoj ulozi Alojzija Stepinca. Međutim, kako je posle prvog sastanka ove mešovite komisije saopštila Sveta stolica, njihov rad neće uticati na proces kanonizacije zagrebačkog nadbiskupa.

– Politika sadašnjeg pape prema pravoslavnoj crkvi se znatno razlikuje od prethodnika. U tom kontekstu treba posmatrati susret sa ruskim patrijarhom Kirilom i ponudu o razgovorima sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve o ulozi nadbiskupa Stepinca. Ostaje nam nada da će se papino zdravstveno stanje popraviti kako bi mogao da sprovede svoje planove, barem kada smo mi pravoslavni Srbi u pitanju – napominje dr Đurić Mišina.

Ovo nije prvi put da papa Franjo osuđuje nasilno prevođenje vernika iz jedne crkve u drugu. Njegove reči u Tbilisiju logično se nastavljaju na zajedničku izjavu koju je potpisao prilikom istorijskog susreta sa ruskim patrijarhom Kirilom na Kubi. U tom dokumentu, ispod kojeg su potpise stavili poglavari dve najmnogoljudnije hrišćanske crkve, osuđuje se svaki oblik prozelitizma i navodi da je „nedopustivo koristiti neprilična sredstva kako bi vernici bili prinuđeni da iz jedne crkve pređu u drugu, čime se prenebregava njihova verska sloboda i njihove sopstvene tradicije”. Ovim dokumentom papa se ogradio od unijaćenja sprovođenog pod okriljem Katoličke crkve u Rusiji i Ukrajini, potpisujući, zajedno sa ruskim patrijarhom, da je to bio pogrešan put ka jedinstvu. Na temi nasilnog preobraćenja pravoslavaca u katolicizam, odnosno grkokatolicizam, među pravoslavnim crkvama najviše insistira Ruska pravoslavna crkva. Jedan od neformalnih uslova da se sastanu ruski patrijarh i rimski papa bilo je, između ostalog, i prethodno približavanje stavova o unijaćenju. Drugi čovek RPC, mitropolit volokolamski Ilarion (Alfejev), posle nedavnog sastanka Mešovite komisije za pravoslavno-katolički dijalog, izjavio je da tema unije treba da bude sledeća velika tema razgovora katolika i pravoslavaca, kao i da veruje da je to goruće pitanje i najveći kamen spoticanja u odnosima dve crkve.