Na koncert u poslednji čas

Vik­tor Žu­li­jan-La­fe­ri­jer (26), fran­cu­ski vi­o­lon­če­li­sta, odr­žao je re­si­tal sa Uki­jem Ova­ska­i­ne­nom, pi­ja­ni­stom, si­noć u Skup­šti­ni gra­da Be­o­gra­da, u okvi­ru tre­ćeg Ar­tlink fe­sti­va­la mla­dih ta­le­na­ta. Mla­di mu­zi­čar je iz­veo de­la Ba­ha, Bram­sa i Šu­ma­na. La­fe­ri­jer je do­bit­nik pr­ve, a po­tom i dve po­seb­ne na­gra­de na Me­đu­na­rod­nom tak­mi­če­nju „Pra­ško pro­le­će” 2012. go­di­ne. Za­vr­šio je Pa­ri­ski kon­zer­va­to­ri­jum, usa­vr­ša­vao se u Austri­ji i Švaj­car­skoj. Na­stu­pao je sa Fil­har­mo­nij­skim or­ke­strom Ra­dio Fran­cu­ske, sa Er­mi­taž dr­žav­nim or­ke­strom i sa Plzenj­skom ra­dio fil­har­mo­ni­jom, Fil­har­mo­ni­jom ju­žne Bo­he­mi­je, Če­škom ka­mer­nom fil­har­mo­ni­jom Par­du­bi­ce, Aka­de­mi­jom St. Mar­tin in the Fi­elds itd.

Go­stu­je­te pr­vi put na Ar­tlink fe­sti­va­lu i to sti­že­te u po­sled­nji čas zbog ne­pred­vi­đe­nih okol­no­sti? Ka­ko do­ži­vlja­va­te ta­kve iz­ne­nad­ne an­ga­žma­ne, da li ste ra­ni­je bi­li u Be­o­gra­du ? 

Sve za­vi­si od si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­la­zim u tre­nut­ku ka­da me po­zo­vu da u po­sled­njem ča­su za­me­nim ne­ko­ga! U ovom slu­ča­ju imao sam ne­ko­li­ko da­na da se od­mo­rim od ve­o­ma na­por­nog le­ta ko­je se upra­vo za­vr­ši­lo i da pri­pre­mam sle­de­će kon­cer­te ko­ji br­zo do­la­ze… No, ka­ko ni­sam ni­ka­da svi­rao u Be­o­gra­du, pa čak ni u Sr­bi­ji, is­ko­ri­stio sam pri­li­ku da mo­gu da uči­nim uslu­gu or­ga­ni­za­to­ri­ma Ar­tlink fe­sti­va­la mla­dih ta­le­na­ta i za­me­nio sam svog pri­ja­te­lja kla­ri­ne­ti­stu Ra­fa­e­la Se­ve­ra, a ujed­no ću ima­ti pri­li­ku da ot­kri­jem ovaj grad to­li­ko bo­gat dav­nom i no­vi­jom isto­ri­jom!

Ulo­ži­li ste do­sta u svo­je obra­zo­va­nje, ka­kva is­ku­stva no­si­te iz dru­gih sre­di­na? I šta vam je do­ne­la na­gra­da „Pra­ško pro­le­će”?

Po­čeo sam da stu­di­ram na Pa­ri­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu sa tri­na­est go­di­na, a di­plo­mi­rao sam sa se­dam­na­est. Za­tim sam se pri­rod­no okre­nuo ka ino­stran­stvu ka­ko bih na­sta­vio usa­vr­ša­va­nje. Imao sam sre­ću da sret­nem ve­li­kog ma­e­stra Hajn­ri­ha Ši­fa, austrij­skog vi­o­lon­če­li­stu i di­ri­gen­ta, s ko­jim sam bio i ostao ve­o­ma bli­zak. Imam ose­ćaj da sam s njim do­bio po­seb­no, kom­plet­no obra­zo­va­nje, od sa­mih osno­va teh­ni­ke vi­o­lon­če­la ko­je ma­e­stro pre­da­je s po­seb­nim str­plje­njem, pa sve do ot­kri­ća ru­ko­pi­sa ve­li­kih kom­po­zi­to­ra ili sa­vre­me­nog re­per­to­a­ra. Na­gra­da na Pra­škom pro­le­ću mi je omo­gu­ći­la da obo­ga­tim svo­je is­ku­stvo kao so­li­ste sa or­ke­stri­ma. Bi­lo mi je po­seb­no dra­go što sam ot­krio te or­ke­stre, naj­vi­še če­ške i slo­vač­ke, sa ko­ji­ma sam po­tom svi­rao na­kon do­bi­je­ne na­gra­de. Čak i u Fran­cu­skoj na­gra­da „Pra­ško pro­le­će” osta­vlja pe­čat, mo­žda po­sred­no, ali je sva­ka­ko do­pri­ne­la mo­jim da­na­šnjim kon­cert­nim i dis­ko­graf­skim ak­tiv­no­sti­ma.

Osno­va­li ste trio, ka­ko je do to­ga do­šlo, da li iz po­tre­be za mu­zič­kim isto­mi­šlje­ni­ci­ma ili zbog po­tre­be da se kroz no­va de­la ko­ra­ča u dru­štvu, ma ka­kvo ono bi­lo?

Oku­pi­li smo se kao trio Les Esprits („Du­ho­vi”) oko za­jed­nič­ke lju­ba­vi pre­ma ka­mer­noj mu­zi­ci. Ka­da ima­te stal­nu po­stav­ku, mo­že­te da ra­di­te i raz­mi­šlja­te na dru­ga­či­ji na­čin, du­blje, kom­plet­ni­je, što je te­že ka­da se na­la­zi­te sa­mo po­vo­dom ne­kog kon­cer­ta i ne­ma­te do­volj­no pro­ba. Lič­no, kao vi­o­lon­če­li­sta, iako po­ku­ša­vam ko­li­ko mo­gu da svi­ram kao so­li­sta, ne bih mo­gao da za­mi­slim da se ne ba­vim sva­ko­dnev­no ka­mer­nim mu­zi­ci­ra­njem, a imam sre­ću što to ra­dim sa mu­zi­ča­ri­ma ko­je obo­ža­vam i ko­ji­ma se di­vim!