Tajna ljubavna šifra

„Knjige ljubavi i uzdaha” naslov je umetničkog dela ali nije reč, ujedno, o metafori. Srešćete se sa tim knjigama uživo, u doslovno taktilnom obliku, na ovogodišnjem Oktobarskom salonu čiji je naslov „Ljubavni zanos”. Deo su umetničkog projekta Snežane Nene Skoko i izložene su u galeriji „Artget” Kulturnog centra Beograda.

Trenutak prvog susreta, momenat dugo očekivanog poljupca, tok bolnog rastanka – za autorku, koja je svoju duboko intimnu priču izložila publici, sve to čini storiju o ljubavi, koja je uvek, ma kako da počne i kako da se završi, i racionalna i iracionalna, i moguća i nemoguća. Ali svakako snažna.

Svaka od umetničkih knjiga (ima ih šest, na salonu su izložene dve „Knjiga-krevet” i „Knjiga-minijature”) i sve u njima prožeto je brojem šest. Tajnom šifrom koju su umetnica i njen izabranik odabrali kao svoj prećutni znak ljubavi, kao deo minuciozno osmišljenog jezika jednog para, samo njemu specifičnog.

– Što se mene tiče, fokus nije bio na ljubavnom zanosu već na ljubavnoj strasti. Toj sili koja se ne manifestuje samo na nivou osećanja već je to pokretač koji radi na mnogim nivoima, koji nas izmešta iz uobičajene gravitacije. Njoj ne možemo da se odupremo, ne možemo da je kontrolišemo, ne možemo joj ništa osim da joj se prepustimo. Ljubav je tema kojom se, zapravo, stalno bavim. Iako to ponekad zvuči i frivolno i obično, to tako nije. Ljubav je ključni element mnogih stvari koje život čine suštastvenim – objašnjava Snežana Nena Skoko.

Umetnička strast koju je osećala dok je radila svoje instalacije – objekte poslužila je katarzičnom ispoljavanju proživljene prošlosti. Danas prema delu života o kojem hrabro i prilično otvoreno govori ima drugačiji odnos.

– Bajka o Mihailu imala je tužan početak, srećnu sredinu, tužan završetak i tragičan kraj (osoba koja je centar umetnicine pažnje nije više među živima – prim. aut.) a, ipak, traje još uvek. Jedno ćebe, prekrivači protkani maslačcima, čaršav u koji su utisnuti delovi ljubavnih pisama, ali i delovi knjiga malog formata koji su nastali od semena ove biljke, koji su krhki i koje je lako pocepati: sve to publika može i trebalo bi da dodirne. Tek na taj način moguće je osetiti energiju naše priče, koja može biti posmatrana i kao univerzalna. Jer, maslačak raste i na najmanjim površinama, uporan je i ne znam da li ga je moguće iskoreniti. Isto tako ja ne mogu ovu moju priču da zaboravim i iskorenim – dodaje autorka, koja će 24. oktobra zajedno sa Ivanom Bogićević Leko održati dve radionice kojima će prisustvovati srednjoškolci i studenti, a tema će biti upravo ono što je predmet našeg razgovora.

Naša sagovornica, koja je diplomirala i magistrirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, član je Ulusa i Ulupudsa, a do 2012. radila je kao redovni profesor na Akademiji lepih umetnosti, svog prvog učešća na „Oktobarcu” seća se još iz vremena kada je ta smotra bila rezervisana samo za domaće stvaraoce. Ovoga puta imala je, kako ističe, zadovoljstvo da umetnički prostor podeli i sa kolegama iz inostranstva.

– Mislim da je dobro što je reč o međunarodnoj izložbi, iako ne smatram da je to što je salon nekada bio drugačiji loše, naprotiv bile su to vrlo uspešne izložbe, obojene senzibilitetom kustosa, kao što je to i danas. To je bilo drugo vreme i drugačije okolnosti su vladale. Činjenica da je salon međunarodni daje celom događaju dodatnu vrednost.