Nuklearno odmeravanje snaga između Rusije i SAD

Najava Rusije da se povlači iz sporazuma sa SAD o uništenju „viška” plutonijuma deluje kao signal da bi zahlađenje odnosa dve sile zbog Ukrajine i Sirije, za koje je već konstatovano da je preraslo u novi hladni rat, moglo voditi i ka najstrašnijoj posledici, „nuklearnoj zimi”, pustoši izazvanoj ratom atomskim bombama.

Mogućnost da Kremlj opozove svoju odluku isključena je jer su uslovi koje je za to ispostavio nesumnjivo neprihvatljivi za Vašington. Prema nacrtu zakona koji je dostavljen ruskom parlamentu, s uništenjem plutonijuma moglo bi se nastaviti jedino u slučaju da Amerika ne samo ukine sankciji nametnute Rusiji zbog Ukrajine nego i da joj nadoknadi štetu koju je embargo načinio i da nivo trupa NATO/a u istočnoj Evropi, podignut nakon izbijanja ukrajinskog rata, vrati na nivo od pre 16 godina.

„Obamina administracija je učinila sve što je mogla da uništi atmosferu poverenja koja je mogla ohrabriti saradnju. Koraku na koji je Rusija bila prinuđena nije cilj da pogorša odnose sa Sjedinjenim Državama. Želimo da Vašington uvidi da ne može, na jednoj strani, uvoditi sankcije protiv nas tamo gde to može izvesti bezbolno po Amerikance i, na drugoj strani, produžiti selektivnu kooperaciju u onim oblastima koje im odgovaraju”, saopštilo je, kako prenosi Rojters, rusko ministarstvo spoljnih poslova.

U Siriji, gde su armije Rusije i SAD blizu i na suprotnim stranama fronta, tako da im, teorijski, ne treba mnogo da bi počele direktan sukob, povlačenje Moskve iz sporazuma o plutonijumu možda je već otvorilo novu fazu sučeljavanja. Uprkos slomu primirja i situaciji u pobunjeničkom delu Alepa, koju Ujedinjene nacije nazivaju humanitarnom katastrofom, dok pojedine zapadne zemlje govore i o odgovornosti Rusije za ratne zločine u tom gradu, Bela kuća je poručivala da ne odustaje od razgovora s Kremljom. Nekoliko časova nakon što je obelodanjeno da otpada sporazum o plutonijumu, Amerika je objavila da više neće pregovarati s Rusijom o Siriji.

Slutnje da se planeti sprema rat od kojeg strepi još od ranih pedesetih godina prošlog veka ipak su preuranjene. Odbačeni sporazum imao je više simboličnu nego praktičnu težinu. Takođe, ima i istine u navodima Rusije iz kojih sledi da je od dogovora još pre nekog vremena ruke digla Amerika, te da on, suštinski, već nije na snazi.

Potpisan 2000. godine, sporazum predviđa razblaživanje 34 tone obogaćenog plutonijuma, pogodnog za konstruisanje atomskih bombi, do nivoa na kojem može biti upotrebljen samo kao gorivo u mirnodopskim nuklearnim postrojenjima. O simboličnom karakteru sporazuma, koji je samo deo ukupnog aranžmana dve sile o nuklearnom razoružanju, dovoljno govori to što su 34 tone tek trećina američkih, odnosno četvrtina ruskih zaliha obogaćenog plutonijuma.

U februaru ove godine Obamina administracija je obustavila finansiranje postrojenja u Južnoj Karolini namenjenog trajnom razblaživanju američkog plutonijuma. Obrazloženje je bilo da je pogon zaostajao za planom rada, da je za nekoliko milijardi dolara premašio budžet i da zbog globalne prezasićenosti tržišta nema više ozbiljne potražnje za gorivom koje je u njemu proizvođeno.

Umesto tog procesa, preostali plutonijum je podvrgnut mešanju s neradioaktivnom supstancom, nakon čega je u kontejnerima polagan na saveznu deponiju u Nju Meksiku. Takav plutonijum, međutim, kako su u vreme te odluke Obamine administracije priznali i američki stručnjaci, može biti iskopan, izdvojen iz smese i ipak iskorišćen za nuklearnu bombu. I to je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, javio je Radio Slobodna Evropa, naveo kao jedan od razloga iz kojih se Moskva povlači iz sporazuma.

Da je taj čin moguć, ruski predsednik Vladimir Putin prvi put je rekao ne odmah po Obaminoj odluci, nego dva meseca kasnije, u aprilu, na forumu u Sankt Peterburgu, nadovezujući se na svoje podrugivanje „panamskim dokumentima”, koji su procurili nekoliko dana ranije. Na Zapadu se tvrdilo da ti papiri dokazuju da je Putin nagomilao ogromno lično bogatstvo.

I takav tajming upućuje na to da se sporazum o plutonijumu, simbolički kakav već jeste, poteže najviše kao provokacija, odnosno, iz ruskog ugla, odgovor na prethodna američka guranja prsta u oko Kremlju. Sudeći po poslednjim obrtima u Siriji, odmeravanje snaga i ispipavanje čvrstine i rešenosti protivnika svakako se zaoštrava, pa bi i ovo moglo biti deo te igre. Koliko daleko bi ona mogla otići, nemoguće je reći.

Ali, makar to bila krajnje paradoksalna uteha, ako im je do nuklearnog rata, Rusija i Amerika su već bile spremne za sudar i bez obaranja sporazuma o uništenju viška plutonijuma. Te 34 tone, naime, istinski su „višak” ne samo zato što obema silama ostaje još gomila tog materijala za proizvodnju atomskih bombi. Višak su i stoga što i Moskva i Vašington izvrdavaju onaj suštinski njihov sporazum o nuklearnom razoružanju, prema kojem drže jedva nešto manje bombi nego što bi se moglo napraviti pomoću te 34 tone.

Ni SAD ni Rusija, ruku na srce, nisu nastavile da šire svoje nuklearne arsenale, kao što su se i obavezale da neće. Ali, nisu ih ni srezali na meru predviđenu dogovorom. Osim toga, zastarele bombe „modernizuju”, što je isto kao da prave nove, jer im tako produžuju domet i povećavaju razornost. Samo Vašington će na to ime potrošiti čitav bilion dolara u narednih trideset godina. Obema stranama kao izgovor za to služi ukrajinska kriza, ali je „modernizacija” počela i pre nje.