Pakao „novog divnog sveta"

Inspirisani „Hrvatskom rapsodijom” Miroslava Krleže (1917), formalno neobičnom lirsko proznom delu u dramskoj tehnici, čija se radnja odvija tokom Prvog svetskog rata, u vagonu treće klase mađarske železnice, u Hrvatskoj izmučenoj ratom i bolestima, Sebastijan Horvat i Milan Marković Matis su napisali savremeni scenski tekst. Osnovne okolnosti materijalno i duhovno isceđene Hrvatske su tu bliske Krleži, ali je u tekstu predstave društvena problematika prodorno aktuelizovana. Fokus je na temama nezaposlenosti u današnjoj Hrvatskoj, masovnom odlasku mladih i talentovanih ljudi iz zemlje, užarenim problemima s emigrantima. Scenski tekst je više dramski nego što je to Krležin, čiji su akteri brojniji i razuđeniji, više glasovi jednog kolektivno skapavajućeg tela. U predstavu su uvedeni arhetipski likovi, članovi jedne porodice, nalik Glembajevima, a oni nose imena glumaca, što je u skladu s rediteljskim pristupom, teatralizovanim, povremeno ekspresionističkim, jezikom koji umešno upliće stvarnost i fikciju.

Horvatova uspešna predstava, prepuna znakova, sadržajna i izražajna, počinje prizorima iz građanskog salona koji isijava glembajevštinu, pozersku samodovoljnost više klase. Akteri se pripremaju za obed koji poslužuje Sluga, surovo tretiran (Davor Jureško). Radnja se odvija oko velikog stola, deca okolo bezbrižno trčkaraju, u pozadini se čuje blaga klavirska muzika i zvuci pucketanja ploče sa gramofona koji bude osećanja umirujuće nostalgije. Zid trpezarije ukrašava ogromna slika mitskog prizora Evrope na leđima bika (scenografija Jirgen Kirner). Ovako postavljena scena naslućuje da je reč o zatišju pred buru, ehu one Šekspirove.

U strukturi predstave su važne scene „pozorišta u pozorištu”, višeznačni metateatarski prizori, postojano utkani u radnju, od prvog igranog prizora, kada deca, koju izvrsno igraju odrasli glumci, Kći (Jelena Lopatić) i Sin (Dean Krivačić), izvode lirski početak Krležine „Hrvatske rapsodije”. To umetanje se može shvatiti kao autoironičan odgovor autora na zabranu prava korišćenja ovog Krležinog dela u predstavi, od strane Hrvatske akademije znanosti i umetnosti, zbog čega je naslov postao „Nad grobom glupe Evrope”.

U drugoj sceni pozorišta u pozorištu, Otac (Dražen Mikulić) brutalno tera svoju razmaženu decu da igraju gladne i bolesne jadnike, da žderu špagete sa poda, kako bi naučili da cene blagodeti koje imaju. Ovaj igrokaz shvatamo kao metateatarski prizor sa značenjem da pozorište anticipira budućnost, ali i da nas uči kako valja živeti, u skromnosti i samosvesti. U kasnijem prizoru teatra u teatru, pozorište se ukazuje kao izobličavajuće ogledalo stvarnosti. Glumci predstavljaju izoštreno apsurdne situacije razgovora za posao čistačice u KBC Rijeka, kao odgovor na tmurnu hrvatsku stvarnost raspomamljene nezaposlenosti. Na Horvatovoj sceni se bez upozorenja mešaju stvarnost i fikcija, više se ne zna gde su njihove granice, što razumemo metaforički, kao odraz društvenog rasula.

Sve sunovratniji haos će kulminirati u sceni brodoloma koja počinje izgovaranjem stihova iz Šekspirove „Bure”, Kalibanovim rečima kojima on kune kolonizatore što su ga naučili jeziku nasilja. Njegovo takođe metateatarsko uvođenje tumačimo u kontekstu postkolonijalizma, razmatranja složene problematike današnje migrantske krize na koju se Horvat u više navrata lucidno osvrće. Nakon Kalibanovog gnevnog govora, po sceni se razliva burno ekspresivni prizor potopa u kojem se scenografija rastavlja, slika Evrope se svlači, ostavljajući iza sebe samo goli sivi zid. Uz sve jače, ritualne zvuke bubnjeva, akteri umazani blatom silaze u ponor varvarizma, anarhije, odsustva razuma, preplavljujućeg nasilja i razuzdanog seksa. Ovu snažnu scensku sliku shvatamo kao projekciju tame koja sve više grize savremenu Evropu, preplavljenu izbeglicama i nasiljem terorista, možda simboličkih potomaka Kalibana koje su Evropljani kolonizovali.

Neuprljana Kalibanova zemlja, mitski raj gde su se ovi brodolomnici nasukali, taj hakslijevski „divni novi svet” je pakao u praksi zato što civilizacija govori jezikom nasilja, potčinjavanja slabijih zarad ličnih interesa. Divlja zabava je završena, Horvatovi likovi se vraćaju za sto razorenog doma, umrljani blatom, kao da se ništa nije desilo, spremni da nastave ciklus neumoljive istorije, da se vrate u začarani krug ponavljanja jedne iste tragedije.