Erdogan

Koliko se Turska menja posle neuspelog puča i kuda ide – pitanja su kojim se bave mnogi u Evropi i svetu. Zašto je to bitno? Turska je velika zemlja, sa 90 miliona stanovnika, sa vojnim i bezbednosnim strukturama od oko 650.000 ljudi, sa snažnom ekonomijom i izuzetno bitnim geopolitičkim položajem „mosta između Evrope i Azije“. Ekonomija Turske je u ekspanziji i izvozno je orijentisana. Ta zemlja ima veliku dijasporu od više od pet miliona ljudi, kao i desetine miliona muslimana koji njoj gravitiraju kao svojoj „matici“.

Posle neuspelog puča Erdogan je učvrstio vlast i eliminisao opoziciju u vojsci, koja od sada neće biti autonomni politički element koji je Tursku često gurao u pučeve i nasilne promene vlasti. No, ono što je bitno jeste da se Erdogan obračunao i sa radikalnijim islamistima, koji su sledbenici verskog vođe Gulena. Time je dobio podršku umerenijih muslimana i onih koji su verni kemalističkom nasleđu u Turskoj, a to je veći deo političke i bezbednosne elite. Posle slamanja puča ne samo da je Erdogan izašao jači već je i Turska jedinstvenija i bez višedecenijskog dualizma vlasti (civili naspram vojske), što je bio limitirajući faktor u ambicijama Turske da postane značajna regionalna sila. Naime, bez vlasti nad vojskom nema ni jakog Erdogana, a ni jake Turske. Postpučistička Turska, doduše uz „kolateralnu štetu“, prevazilazi duboke podele u turskom društvu koje su ideološke, socijalne i kulturološke (proevropska i azijska Turska). Posle puča Turska ima mnogo veće šanse da realizuje svoje geopolitičke i ekonomske potencijale.

Na spoljnopolitičkom planu pozicija Erdogana se pomerila od radikalnijeg islamizma i ideološkog neoosmanizma ka pragmatičnoj realpolitici. Gulen i radikalni islamisti su se zalagali za ideološke fantazme o liderskoj poziciji Turske u muslimanskom svetu zarad kojih bi trebalo žrtvovati i nacionalne interese zemlje. S druge strane, liberalna Turska, koja nije preterano jaka ali jeste uticajna, zalagala se za podređivanje turske politike Americi i EU. Obe opcije su ili skršene ili je njihov uticaj znatno smanjen. Posle decenija „eksperimentisanja“ sa ideologizovanim atlantskim islamizmom i neoosmanizmom, Erdogan je došao do umerenije i pragmatičnije realpolitičke pozicije. To je i nekakva zakonomernost u istoriji – posle revolucionarne faze, sa univerzalističkom ideologijom kao barjakom, nastupa realpolitička faza politike kao „veštine mogućeg“. Tako je Francuska revolucija posle jakobinskog terora kroz lomove došla do realpolitičkog i imperijalnog Napoleona; ili postoktobarska Rusija, od trockističke „permanentne revolucije“ ušla je u „staljinističko“ jačanje države, vojske i privrede, a na spoljnopolitičkom planu u fazu realpolitike. Tako je, sazrevajući, Erdogan postao od islamističkog političara koji jeste modernizovao Tursku državnik koji ima potencijal da kroz realpolitički i pragmatični pristup dovede Tursku u poziciju regionalne sile.

Kroz pobede nad unutrašnjom opozicijom na „desnoj“ strani političke scene i nad opozicijom u vojsci, Erdogan se rešio onih koji su bili pod kontrolom stranih, a pre svega američkih službi. To je realna pozadina njegovog sukoba i sa kemalističkim i sa islamističkim krugovima u politici i u vojsci.

Nova Erdoganova politika će biti mnogo racionalnija i mnogo više u skladu s turskim nacionalnim interesom. To demonstrira i približavanje Rusiji uz istovremeno nastojanje da se ostane blizak SAD i NATO-u jer je procena vrha turske vlasti da od balansiranja između istoka i zapada – Amerike i Rusije – najviše koristi može imati samo Turska. Erdogan zna da treba da razvija odnose sa Rusijom kao silom koja se vratila u svetsku arenu sila do onog nivoa kojim neće ugroziti svoje odnose sa još dominantnom Amerikom. Što se EU tiče, njemu je jasno da je to jedna veštačka i slaba struktura koju može ucenjivati i od koje može imati koristi.

Na Balkanu će Erdogan nastaviti politiku zaštite muslimanskog življa, a to znači jačanje uticaja na Tiranu, Prištinu i Sarajevo. Ali će njegov odnos prema vođama muslimana biti drugačiji – on će ih pomagati ukoliko to bude u skladu sa nacionalnim interesima Turske, a ne zbog ideološkog naboja ili stoga što će se to svideti Vašingtonu. Zbog obnove odnosa sa Rusijom i zbog novog realpolitičkog kursa oslobođenog himera atlantističkog islama, Srbija će imati šansu da, barem za nijansu, poboljša odnose sa Ankarom. Novi Erdogan koga vidimo posle neuspelog puča šansa je za novi početak.

Politički analitičar