Ljubav do poslednjih batina

Aforizam koji ovih dana kruži društvenim mrežama „Niko ne garantuje udatoj ženi da će umreti prirodnom smrću” možda na najstrašniji način svedoči o realnosti u kojoj su samo tokom ove godine 22 žene ubili njihovi partneri. Od početka ove godine 161 žena i 112 dece je spas u poslednji čas pronašlo u sigurnim ženskim kućama, a psihološku i pravnu pomoć Savetovališta protiv nasilja u porodici tražilo je 2797 žena.

Broj zakona, konvencija i propisa koje štite ženu od nasilja u porodici raste iz godine u godinu. Istovremeno raste i broj žena koje završavaju u čitulji – prošle godine je u „toplom porodičnom gnezdu” ubijeno 25 žena, 2014. godine stradalo je 27 žena, u 2013. godini ubijeno je čak 44 žena, tokom 2012. godine 32 žene, tokom 2011. godine – 29 njih, dok je u 2010. godini smrtno stradalo 20 žena. Statistički posmatrano, svakih deset dana jedna žena strada od ruke bračnog partnera. I još strašniji od te statistike jeste podatak da od 10 optuženih za nasilje u porodici osmoro njih dobije samo uslovnu kaznu.

Niko ne ubija iz ljubavi, već iz patologije, upozorava Vesna Stanojević, koordinatorka sigurnih ženskih kuća, i ističe da na osnovu višegodišnjeg iskustva u radu sa žrtvama nasilja može da kaže da ubistvu prethode epizode dugogodišnjeg nasilja.

„Problem je u tome što veliki broj žena ljubomoru, proganjanje i batine partnera tumači kao znak ljubavi, a ne patologije. A ta patologija često nema veze sa socio-ekonomskim statusom – žene biju i doktori nauka i nekvalifikovani radnici. Čak bi se moglo reći da je nasilje skrivenije i nevidljivije u višim društvenim slojevima. Na spisku stanarki Sigurne ženske kuće nalaze se i profesorke Beogradskog univerziteta, ali i domaćice koje nemaju nijedan dan radnog staža”, upozorava Vesna Stanojević i dodaje da je za 16 godina, koliko postoji Sigurna ženska kuća, kroz nju prošlo 1.650 žena i 1.500 dece.

Komentarišući činjenicu da je prednacrtom Zakona o zaštiti od nasilja u porodici predviđena mogućnost hitnog iseljenja nasilnika iz porodičnog doma, bez obzira na to da li je on vlasnik stana ili kuće, Vesna Stanojević ističe da Porodični zakon, koji je na snazi od 2005. godine, već sadrži ovu odredbu. Za jedanaest godina koliko je ovaj zakon na snazi donet je zanemarljiv broj presuda kojima se nasilnik iseljava iz stana u kome živi.

„Sudije su najslabija karike u lancu zaštite žena od nasilja u porodici – osim što sudski procesi neopravdano dugo traju, sudije ili izriču blage kazne ili oslobađaju nasilnike od optužbi, sa  argumentacijom da je on jedini hranilac porodice i zato ne može da ide u zatvor. Često imam utisak da sudije nikada nisu videle prebijenu i uplašenu ženu, koja je izbačena iz stana i sa detetom u naručju luta gladom.”

Njen utisak potvrđuje i analiza Autonomnog ženskog centra koja govori da krivični postupci za nasilnike u proseku traju dve godine, a čak 70 odsto svih kazni za nasilje u porodici su – uslovne. Osim što se nasilnici i dalje kažnjavaju neprimereno niskim kaznama, žene i deca žrtve nasilja su ti koji napuštaju porodični dom.

Psiholozi i kriminolozi koji izučavaju uzroke femicida upozoravaju da se gotovo nijedno partnersko ubistvo ne dešava preko noći i da njemu prethode epizode dugogodišnjeg nasilja – ne samo fizičkog, već i psihološkog maltretiranja. Nasilje obično kulminira kada žrtva odluči da napusti nasilnika, odnosno kada ga prijavi policiji, iseli se iz stana ili pokrene sudski postupak. Tada nasilnik shvata da je izgubio moć i kontrolu nad svojom žrtvom i rešava da je surovo kazni. Iako ne postoji mogućnost da se predvidi koja će osoba počiniti femicid, neki detalji iz biografije nasilnika ipak bi trebalo da budu alarm, a to su posedovanje oružja i krivičnog dosijea.

A na pitanje da li postoji skica za portret nasilnika, psiholog iz Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović odgovara odrečno i dodaje:

„Iako veliki broj nasilnika ima psihopatske crte ličnosti, ono što je zajedničko većini jeste uverenje da imaju pravo da donose odluke o sudbinama svih članova porodice i kontrolišu njihove živote. Tako je, primer radi, ubica iz Kanjiže, nezadovoljan izborom snaje, iskreno verovao da ima pravo da natera sina da se oženi drugom ženom i ubio je sve koji se nisu slagali s njegovom idejom da sin ima pravo na sopstveni izbor”, objašnjava naša sagovornica.

Jedino što je strašnije od crve statistike jeste – odnos okoline prema žrtvama nasilja i stav da je žena sigurno nešto zgrešila pa je zaslužila batine.

„Činjenica da živimo u društvu u kome nema socijalne osude za nasilnika svakako dovodi do visokog procenta femicida. Jer, prva reakcija okoline na vest o ubistvu žene najčešće jeste pitanje ’a šta je ona uradila’. Za nasilnika se stalno traže opravdanja i olakšavajuće okolnosti a žrtva se uvek optužuje da je kriva za to što joj se dogodilo. Kada je doktorku medicine Stelu Gundelj ubio momak koji je imao kriminalni dosije javnost se dušebrižnički pitala šta je ona tražila s njim dok je nakon brutalnog prebijanja fitnes instruktorke Ane Marije Žujović javno mnjenje živo zanimalo da li je ona zaista prevarila svog dečka Vladimira Stanojevića”, ističe Tanja Ignjatović.

„Nasilje je ’treći partner’ u vezi dvoje ljudi praktično od prvog dana – zabavljanja, a ne braka. To je grudva koja se godinama kotrlja i vremenom poprima intenzitet i obim lavine, a nasilnik svoju žrtvu suptilno i sistematski izoluje od svih osoba kojima se može požaliti i od kojih može zatražiti savet ili pomoć – pre svega od razvedenih prijateljica koje su živi dokaz teze da je bolji dobar razvod nego loš brak”, objašnjava psiholog Ana Radovanović.

Kada obezbedi manevarski prostor za agresivno delovanje, na dnevni red dolaze pretnje s agresivnim sadržajem. Zatim slede ponižavanja, pa fizičko nasilje, pa povremeni periodi milosti i nežnosti, kratkoročni „medeni meseci” tako da je žena stalno na psihičkoj klackalici. Vremenom, ona ulazi u taj začarani krug vređanja, ponižavanja, uvreda i ucena i počinje da veruje u ono što joj nasilnik govori – da je glupa, ružna i nesposobna, a hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. A na pitanje zašto se prelazi preko prvog šamara, ona odgovara: „Zato što se šamar ne prepoznaje kao nasilje”.