Jedna osmoletka u osam naselja

Kad me­šta­ne Uli­ce Pa­din­ska ske­la u isto­i­me­nom pa­li­lul­skom na­se­lju pi­ta­te gde se na­la­zi ško­la „Ol­ga Pe­trov”, od­go­va­ra­ju upit­no – ko­ja vam tre­ba? Ima de­vet ško­la ko­je se ta­ko zo­vu, a raz­ba­ca­ne su na sve stra­ne od Ja­buč­kog ri­ta do Ko­vi­lo­va. 

I u pra­vu su. Dva zda­nja ove osmo­let­ke, ma­la i ve­li­ka ško­la, na is­toj adre­si – Pa­din­ska ske­la broj šest, ma­tič­no su se­di­šte ove ku­će zna­nja. U kru­gu od pet do de­set ki­lo­me­ta­ra da­lje sme­šte­na su nje­na iz­dvo­je­na ode­lje­nja – se­dam tro­šnih obje­ka­ta u isto to­li­ko na­se­lja naj­pro­stra­ni­je be­o­grad­ske op­šti­ne. 

Dva ma­tič­na zda­nja dru­ga su ku­ća za 556 đa­ka, u ma­njem uči 126 ško­la­ra­ca mla­đih raz­re­da, a u ve­ćem 430 sta­ri­jih osno­va­ca. Osnov­no obra­zo­va­nje od pr­vog do če­tvr­tog raz­re­da u ogran­ci­ma OŠ „Ol­ga Pe­trov” sti­če ukup­no 251 uče­nik: u To­vi­li­štu 90, Ko­vi­lo­vu 22, Glo­gonj­skom ri­tu 35, Ja­buč­kom ri­tu 53, Be­snom fo­ku 23 i isto to­li­ko u Vr­bov­skom, i pet u Du­nav­cu.

Ka­da se svi sa­be­ru, ško­la od pr­vog do osmog raz­re­da ima ukup­no 807 osno­va­ca.  

Za vi­še od šest de­ce­ni­ja po­sto­ja­nja ova ku­ća zna­nja i nje­ni ogran­ci ni­su ob­na­vlja­ni, jer je uvek ne­do­sta­ja­lo nov­ca. Zgra­de su bi­le u iz­u­zet­no lo­šem sta­nju, go­di­na­ma je osmo­let­ka bi­la u blo­ka­di i je­dva ima­la osnov­na sred­stva i uslo­ve za rad.

Is­tra­ja­va­la je za­hva­lju­ju­ći po­sve­će­no­sti i sna­la­žlji­vo­sti škol­skih rad­ni­ka, ro­di­te­lja uče­ni­ka i pri­ja­te­lja ško­le. Po­ma­ga­le su joj i op­šti­na Pa­li­lu­la i grad­ska pro­svet­na vlast.

Do pro­šle go­di­ne ni­su ima­li za kre­de i to­a­let pa­pir. Sa­da u oba ma­tič­na zda­nja od te­me­lja do kro­va ob­no­vlje­na ima­ju op­ti­mal­ne uslo­ve. Plus i „ener­get­ski pa­soš, za pri­mer sma­nje­nja po­tro­šnje elek­trič­ne ener­gi­je. Sve je pre­u­re­đe­no. Mi­ri­še na no­vo. Bli­sta. I pre grej­ne se­zo­ne odi­še to­pli­nom.

– Uslo­vi su ne­u­po­re­di­vo bo­lji. Ob­no­va je tra­ja­la od pr­vog de­cem­bra pro­šle do po­sled­njeg da­na av­gu­sta ove go­di­ne. Pri­bo­ja­va­li smo se da ne­će­mo sti­ći da oči­sti­mo zda­nje pre pr­vog sep­tem­bra. I ne bi­smo us­pe­li da smo taj po­sao tet­ki­ca­ma ko­jih u ve­li­koj ško­li od 2.700 kva­drat­nih me­ta­ra i ma­loj ko­ja se pro­sti­re na 330 kva­dra­ta ima ukup­no šest. Svi smo se la­ti­li ri­ba­nja od di­rek­to­ra do do­ma­ra i us­pe­li da pr­vog škol­skog da­na do­če­ka­mo de­cu u kom­plet­no pre­u­re­đe­nim i sre­đe­nim uči­o­ni­ca­ma – do­ča­ra­va Me­ri­ca Buj Bje­lo­gr­lić, di­rek­tor­ka OŠ „Ol­ga Pe­trov”. 

Ma­tič­na zda­nja do­bi­la su no­vo osve­tlje­nje, vo­do­vod­nu, ka­na­li­za­ci­o­nu mre­žu i elek­tro­in­sta­la­ci­je. Re­kon­stru­i­sa­ni su to­plo­vod­ni si­stem i ko­tlar­ni­ca. Ura­đe­na je kom­plet­na izo­la­ci­ja spo­lja i unu­tra, od pod­nih i zid­nih oblo­ga škol­skih oda­ja do no­ve fa­sa­de.

De­ca ka­žu da im je u no­voj ško­li pre­div­no. Ali, ni­su iste sre­će nji­ho­vi vr­šnja­ci u pod­ruč­nim ode­lje­nji­ma. Ta­mo ne­ma­ju sa­vre­me­no opre­mlje­ne uči­o­ni­ce i ka­bi­ne­te, ni me­di­ja­te­ku sa „pa­met­nom” ta­blom, bi­bli­o­te­ku ni fi­skul­tur­nu sa­lu. Uče u kom­bi­no­va­nim ode­lje­nji­ma, onim što se po­mi­nju kao nu­žna u za­ba­če­nim se­li­ma sa ma­lo de­ce gde za­jed­no uče đa­ci raz­li­či­tih raz­re­da.  

– U ogran­ci­ma ne­ma­mo do­volj­no đa­ka za ta­ko­zva­na či­sta ode­lje­nja pa u kom­bi­no­va­na spa­ja­mo pr­vi i tre­ći raz­red ili dru­gi i če­tvr­ti. Me­šo­vi­ta ode­lje­nja ima­ju naj­vi­še 15 uče­ni­ka. Naj­ma­nje ih ima­mo u Du­nav­cu gde ukup­no pet đa­ka iz če­ti­ri raz­li­či­ta raz­re­da uče jed­noj uči­o­ni­ci. Kom­bi­no­va­na ode­lje­nja ima­mo i u Vr­bov­skom, Be­snom fo­ku, Glo­gonj­skom ri­tu i Ko­vi­lo­vu. Sa tim đa­ci­ma uči­te­lji­ce ra­de po re­dov­nom pro­gra­mu ali i na po­se­ban na­čin. Uslo­vi su mno­go lo­ši­ji ne­go u ma­tič­noj ško­li – ka­že di­rek­tor­ka. 

To što osnov­ci iste ško­le ne uče u jed­na­kim uslo­vi­ma ni­je je­di­na ote­ža­va­ju­ća spe­ci­fič­nost ra­da ove ku­će zna­nja. Pro­pi­si na­la­žu da, na pri­mer, jed­na tet­ki­ca po­kri­va 400 kva­drat­nih me­ta­ra ško­le u ko­joj se lo­ži, a 450 gde se ne lo­ži.

Ka­ko „Ol­ga Pe­trov” ko­ja na Du­nav­cu ima 100 kva­dra­ta, u Vr­bov­skom 150 da „po­de­li” tet­ki­cu na te dve lo­ka­ci­je. Na­rav­no da tet­ki­ca ne­ma vo­za­ča ni­ti mo­že na me­tli da pu­tu­je od jed­nog na­se­lja do dru­gog u de­lu gra­da gde pre­voz ne ide na de­set mi­nu­ta? 

– Još je ne­zgod­nih si­tu­a­ci­ja. U Glo­gonj­skom ri­tu u škol­skim oda­ja­ma ko­je ni­su ni bli­zu 400 kva­dra­ta ra­di se u dve sme­ne i tu ima­mo jed­nu tet­ki­cu, ka­ko da ona ra­di i u Ja­buč­kom gde ško­lar­ci ta­ko­đe ima­ju dvo­smen­sku na­sta­vu? Ima­mo pra­vo na jed­nog lo­ža­ča. Da on obi­đe krug Ko­vi­lo­vo, Glo­gonj­ski rit, Du­na­vac, Vr­bov­sko gde se uči­o­ni­ce gre­ju na ugalj, dok na­lo­ži pe­ći u po­sled­njem objek­tu u pr­vom će se uga­si­ti va­tra – ilu­stru­je di­rek­tor­ka. 

Ima­ju­ći u vi­du vi­še pu­ta na­ja­vlji­va­nu op­ti­mi­za­ci­ju mre­že be­o­grad­skih osnov­nih ško­la ka­kva je sud­bi­na mre­že „Ol­ge Pe­trov”? 

– Pa­li­lu­la ima 17 osnov­nih ško­la, a „Ol­ga Pe­trov” sa­ma ima de­vet zgra­da. Tre­ba pro­na­ći naj­bo­lje re­še­nje za de­cu, po­pra­vi­ti tro­šna zda­nja ili ana­li­zi­ra­ti da li je op­ti­mal­ni­je da se ne­ki objek­ti pri­po­je na osno­vu pro­ce­ne bro­ja pr­va­ka za na­red­nih pet go­di­na pre­ma bro­ju de­ce ko­ja u tim na­se­lji­ma sta­sa­va­ju za škol­ske klu­pe. Ali, sve u do­go­vo­ru sa ro­di­te­lji­ma ko­ji i sa­da pri­sta­ju da im de­ca pr­va če­ti­ri raz­re­da osnov­ne za­vr­ša­va­ju u lo­ši­jim uslo­vi­ma da bi bi­la bli­že ku­ći – obra­zla­že di­rek­tor­ka.  

Zar to ne bi mo­glo da se re­ši or­ga­ni­zo­va­njem škol­skog pre­vo­za za sve uče­ni­ke iz sa­da­šnjih pod­ruč­nih ode­lje­nja, pod uslo­vom da ima me­sta u ma­tič­nim zda­nji­ma?

– Ima­mo škol­ski auto­bus za de­cu od pe­tog do osmog raz­re­da iz Ja­buč­kog i Glo­gonj­skog ri­ta i Ko­vi­lo­va. Nji­ho­vi vr­šnja­ci iz osta­lih iz­dvo­je­nih ode­lje­nja u ma­tič­nu zgra­du do­la­ze grad­skim pre­vo­zom či­ji su ter­mi­ni po­la­za­ka uskla­đe­ni sa tra­ja­njem na­sta­ve. U đač­kom auto­bu­su ima­mo ve­li­kih pro­ble­ma sa ne­di­sci­pli­nom i ba­ha­tim po­na­ša­njem uče­ni­ka, ko­je ni­je mo­gao da spre­či ni škol­ski po­li­ca­jac ko­ji je zbog to­ga jed­no vre­me pu­to­vao sa de­com. Tu do­la­zi­mo do vas­pi­ta­nja i uru­še­nog si­ste­ma vred­no­sti ko­ji su po­re­me­će­ni, a ko­je ško­la bez po­dr­ške ro­di­te­lja ne mo­že da re­ši – za­klju­ču­je Me­ri­ca Buj Bje­lo­gr­lić.   

Dva prvaka i sedam četvrtaka - jedno odeljenje

Ma­le­no tro­šno zda­nje na par­če­tu li­va­de ko­me su ogra­de dvo­ri­šta pri­vat­nih ku­ća gra­ni­ca sa jed­ne stra­ne, dok se sa dru­ge pro­sti­ru ne­pre­gled­ne nji­ve, mo­glo bi se na­zva­ti zo­nom ško­le u Ko­vi­lo­vu. Pod kro­vom te ku­će su dve uči­o­ni­ce, zbor­ni­ca i to­a­let – do­volj­no pro­sto­ra da tu pr­va če­ti­ri raz­re­da osnov­ne za­vr­ša­va­ju ge­ne­ra­ci­je iz kom­ši­lu­ka. 

Đor­đe je je­di­ni pr­vak ko­ga smo ta­mo za­te­kli, od ukup­no dvo­je naj­mla­đih đa­ka. Uči­o­ni­cu de­li sa ro­đe­nim bra­tom Ste­fa­nom, ko­ji je če­tvr­ti raz­red. U tom škol­skom kut­ku sva­ko­dnev­no ča­so­ve ima­ju za­jed­no dva pr­va­ka i se­dam če­tvr­ta­ka.

Dru­gu, ma­lo ve­ću uči­o­ni­cu de­le de­vet osno­va­ca dru­gog i če­ti­ri tre­ćeg raz­re­da. To­ple su škol­ske oda­je. Gre­ju se na dr­va, dok ne stig­ne ugalj. Puc­ke­ta­ju pe­ći, tet­ki­ca lo­ži da de­ci ne bu­de hlad­no u ško­li či­ja su ula­zna vra­ta pu­na ru­pa, zi­do­vi is­pu­ca­li a pla­fon pod vla­gom.

To ni­je se­o­ska ško­la, ne­go iz­dvo­je­no ode­lje­nje ve­li­ke OŠ „Ol­ga Pe­trov” na obo­du pre­sto­ni­ce. Sta­ri ra­ču­nar je naj­sa­vre­me­ni­je teh­no­lo­ško ču­do u ovoj ku­ći zna­nja ko­ja ne­ma in­ter­net, ni fik­sni te­le­fon. Ne­ma čak ni pri­stoj­ne to­a­le­te. 

Po­re­đe­nja ra­di, u ob­no­vlje­noj ma­loj ma­tič­noj osmo­let­ki, to­a­le­ti za de­voj­či­ce i de­ča­ke raz­li­ku­ju se po cr­ve­nim i pla­vim ke­ra­mič­kim plo­či­ca­ma, a sa­ni­ta­ri­je su na­rav­no no­ve. Ov­de su ču­čav­ci iz pro­šlog ve­ka. 

Ne­ma­ju va­lja­ne uslo­ve za bo­ra­vak i rad, ali uče­ni­ci su vred­ni, ras­po­lo­že­ni, ra­do­zna­lo slu­ša­ju uči­te­lji­ce i ni­ko­me ne sme­ta što uče u kom­bi­no­va­nim ode­lje­nji­ma.

Mla­đi ču­ju i ono što uče sta­ri­ji i ta­ko na­u­če vi­še ne­go što im po pla­nu tre­ba, a pre­da­va­nja za mla­đe zna­če ob­na­vlja­nje gra­di­va sta­ri­ji­ma i ka­da sta­sa­ju za pe­ti raz­red po zna­nju ne za­o­sta­ju za vr­šnja­ci­ma ko­ji ni­su uči­li u kom­bi­no­va­nim ode­lje­nji­ma.