Carstvo naučnika u Sibiru

Specijalno za „Politiku”
Novosibirsk – Kazanjska stanica u Moskvi bila je već 3.335 kilometara iza nas kad se ukazao Novosibirsk, fascinantan po mnogo čemu. Treći po veličini grad Rusije, osnovan 1893, napredak je dočekao tokom vladavine Josifa Staljina jer je tada ustoličen u industrijski centar Sovjetskog Saveza. Čuva u svom letopisu podatak da je seoba vojne industrije preko Urala ovamo tokom Drugog svetskog rata omogućila pobedu Rusima u Staljingradskoj bici, dok u potonjim stranicama te bogate knjige stoji da je Novosibirsk izrastao u carstvo naučnika. Tako je i danas.

Putnici iz vagona Transsibirske železnice, tek prispeli iz ruske prestonice, skoro da su bili opčinjeni izgledom stanice u Novosibirsku, najvećoj na trasi TŽ od Moskve do dalekog Vladivostoka. Da, jeste „vakzal”, ali pre liči na muzej, otmeno uređen, i još impresivnije izgleda kad se pogleda iz ulice koja vodi ka središtu grada. Udešena skladnim bojama, stanica izaziva poseban osećaj mekoće i topline u sibirskom velegradu gde zimi, zbog surove kontinentalne klime, temperatura pada na minus 40.

Pogleda sa broda koji, nešto kasnije, seče reku Ob, svedoči da je reč o moderno uređenom gradu koji je postao velika zajednica savremene arhitekture i oblakodera, i dokaz kakav procvat Rusija beleži u Putinovoj eri. Doduše zaustavljen je sankcijama zapada i svime što se preduzima protiv Rusije, ali čovek može lako da nazre kako će se svi ti kranovi na gradilištima, trenutno primireni, za koji dan ipak pokrenuti, ponovo. Napredak ovog grada, osvedočili smo se putujući Transsisbirskom, jeste slika svega što se u unutrašnjosti, van Moskve, odigrava u najprostranijoj državi sveta.

Najnoviji arhitektonski sklop potvrđen je sojenicama načičkanim na obali Oba, pa ljudi koji žive i rade u Novosibirsku odista imaju priliku da uživaju u čarima reke koja deluje impresivno, ne samo logikom veličine koju ima. Čistoća pruge, koloseka i stanice u Novosibirsku samo upotpunjuju sliku nečega što se zove korak napred. Namernik, za tren, može da pomisli da je u San Francisku ili Tokiju.

Posebnost Novosibirska (1,4 miliona stanovnika) prema svim ruskim gradovima milionerima (ima ih 13), ogleda se i u postojanju grada naučnika, ili kako domoroci kažu Akademgorodoka. Nastao je u blizini Novosibirska, 1957. Taj početak povezuje se s procvatom sovjetske nauke doživljene u eri „Sputnjika”. Akademski grad, može se reći, deluje razbarušeno u savremenim uslovima, i ponekad je teško nazreti da iza kancelarijskih vrata sede timovi naučnika koji, baveći se fundamentalnim istraživanjima, stvaraju osnovu za ono što će sutra Rusija u oblasti primenjenih istraživanja lako moći da ostvari. To govori koliko posle krize, izazvane devedesetih, i tranzicionih procesa koji su doveli do lomova i siromašenja u Rusiji, prilike idu drugom stazom.

Novosibirsk: Centar nauke i kulture

Zadanje u kojem posluje i stvara uglavnom inženjerski kadar posvećen informacionim tehnologijama, više je lego kocka nego klasična arhitektura, pa i to priča kojim intenzitetom grad naučnika ide napred. Ta fascinacija, izražena kroz geometriju razmahane građevine, i činjenica da se u unutrašnjosti mogu videti nazivi ogromnog broja poznatih kompanija iz ovog sektora, dokazuje da je koncentracija pameti ovde takva da je samo pitanje dana kada će da bude odbelodanjeno šta je to novo što svet potpuno ne poznaje. Ili će se videti kroz primenu tih otkrića, u civilne svrhe ne samo u vojne, šta je tim darovitih ljudi iznedrio u svojim traganjima.

I mali detalj govori da je to praktično grad u gradu. U Centru za nauku i kulturu Akademgorodoka, ovako ili onako, boravila je kulturna elita planete. Ne postoji umetnik na glasu, ne samo u Rusiji već u svetu, koji nije gostovao u tom prostoru, što je omogućilo širokom spektru naučnika koji tu stvaraju da uživaju u blagodetima umetnosti. Nasred prostranog antrea u dalekom Sibiru stoji klavir gde je napisano, na ruskom i engleskom: „Sviraj me”, ili „Izvolite, svirajte”, što znači da svaki posetilac ima mogućnost da muzicira na tom instrumentu. Pri čemu je sama atmosfera takva da će to sebi priuštiti samo onaj ko odista ume dobro da vlada notama i pijaninom.

Objedinjavanje onoga što se zove fundamentalno i primenjeno istraživanje, sa nečim što jeste unutrašnji miro u duši, govori da se tim umnim ljudima daje prilika da deo dana prožive na jedan opušteniji način.

U toj modernoj građevini, koju sada zauzimaju talenti za istraživanja u oblasti IT - a, nisam mogao da vidim nikoga starijeg od 27 godina. Upitao sam, znatiželjan, neke od njih, čime se bave? Rekli su mi svi isto: uglavnom softverskim rešenjima koja će kasnije unaprediti život u mnogim oblastima. Počev od medicine do svemirskih letilica. Od sagovornika, toliko.

Ostaje, kao i na svakom putovanju, nešto što se ne može slikom zabeležiti. To su, recimo, šetnje gradskom pijacom veoma bogate ponude, pre svega. Tu se može kupiti sve što nude samoposluge u najvećim gradovima naše kugle, uz privlačan paradajz i voće koje odrasta u obližnjim okućnicama. Tome valja dodati, obavezno, proizvode pčela sa Altaja. Iz grada se odmah praktično kreće na taj planinski venac, bogat skijaškim stazama. Domaćini su nam iskreno, verujemo na reč, kazali da su cene u tim zimskim centrima možda i nadmašile one iz švajccarskih i francuskih skijališta, čuvenih imena, ali u Rusiji postoje ljudi dovoljno bogati da mogu sebi to da priušte, i dovoljno rešeni da troše u svojoj zemlji.

O otvorenosti ruske duše na ulici? Meštani su videli malu grupu turista iz Srbije i jednostavno prišli, prepoznavši po našim licima, kako kažu, „slovensku braću”. Zamislite takvu lepu reč u beskrajnom Sibiru? Iskreno su nam se obradovali, kao i mi njima. Uostalom, kod svih pokolenja u Rusiji danas se vidi da njihov odlazak u crkve, recimo, nije pomodarstvo već povratak izvornom principu vezivanja za pravoslavlje i ponovno otkrivanje starog, dobrog, iskonskog patriotizma. Život im vraća boljom stranom, jer ovaj narod napreduje, ako posmatramo i naoko sitnice: kako svadbuju, šta oblače kad polaze u crkvu, koliko uživaju u restoranima, i šta danas stoji pri ruci studentima širom Rusije.

To su slike ne samo iz Novosibirska, već i svih gradova na Carskoj pruzi, na primer Jekaterinburga, Krasnojarska i Irkutska. Vodič nam u rastoran vagonu, držeći važan ton, kaže: „Ukoliko Rus bar jedared nije putovao Transsibirskom železnicom, on i nije Rus”.