(Ne)sigurne tekovine srpske kampanje u UN

Istoriju pišu pobednici, tako da će u njoj ostati zabeleženo da je za devetog generalnog sekretara UN izabran Portugalac Antonio Gutereš. U izbornom procesu za inokosnu funkciju nema srebrne medalje, a raznorodne kompromisne ponude, koje se ponekad čine tokom kampanje, pravi i ozbiljni kandidati ne uzimaju u obzir. U tom smislu, može se zaključiti da napori koje je srpski tim činio tokom prethodnih pet meseci nisu krunisani trijumfom. Međutim, da li je to baš cela istina, ili je konačna ocena malo kompleksnija i možda pozitivnija?

Pre samo pola godine, velika većina država i moćnih pojedinaca ne bi mogli ni da pomisle da neko iz „male i nejake“ Srbije može biti ozbiljan kandidat za najvažniju poziciju u međunarodnom sistemu – za mesto generalnog sekretara UN. Uprkos tome, procenjeno je da se zvezde poklapaju tako da vredi učestvovati, odnosno boriti se za istorijsku priliku, koja se državi naše specifične težine i stečenog imidža pruža samo jednom u generaciji. Na koje povoljno „sazvežđe“ mislim?

Prvo, Srbija se u periodu 2010–2012 već bila izborila za dva važna međunarodna predsedavanja – Generalnom skupštinom UN i OEBS-om – tako da je stekla iskustvo i autoritet u multilateralnoj diplomatiji. Drugo, srpski kandidat, koji je nakon određenog odugovlačenja i natezanja dobio podršku države, već je bio poznat i priznat u znatno širim okvirima od naše zemlje, pa i regiona. I treće, postoji „džentlmensko“ pravilo regionalne rotacije u sistemu UN, prema kome je generalni sekretar ovaj put trebalo da dođe iz Istočnoevropske grupe.

Naravno, postojao je i motiv da se smanje određene predrasude o Srbiji koje su i dalje duboko ukorenjene u određenim delovima sveta; da se obnove mostovi s pojedinim državama i regionima koje smo u bliskoj prošlosti zanemarili; da se pokaže diplomatski i stručni kapacitet zemlje za igranje u ovoj svojevrsnoj „Ligi šampiona“, kao i da se indirektno bori protiv kompleksa niže vrednosti koji nam se ponekad nameće – i nažalost ukorenjuje u nekim delovima domaće elite. Koraci napred koji su ostvareni na svim ovim frontovima – smatram ključnim dobicima ove kampanje.

Konačni rezultat jeste drugo mesto u generalnom plasmanu, a prvo u Istočnoevropskoj grupi – gledano najkompletnijim pokazateljem, sabiranjem pozitivnih i negativnih glasova u svih šest rundi izjašnjavanja u Savetu bezbednosti. Srpski kandidat je ostavio iza sebe jednog predsedavajućeg Evropske unije, zatim direktorku Uneska, pa šeficu moćne agencije UNDP-a, uticajnu potpredsednicu Evropske komisije, onda koordinatorku istorijskog Pariskog samita o klimatskim promenama, kao i aktuelnu argentinsku ministarku spoljnih poslova, za koju je snažno lobirala Amerika. Uočljiva je i velika razlika u broju glasova između našeg kandidata i drugih kandidata iz regiona. Ukoliko se uzme u obzir i to da je čitava kampanja vođena iz nevladine organizacije registrovane u Beogradu, sa desetak zaposlenih, kao i bez ikakvog oslanjanja na državni budžet – slika o postignutom postaje jasnija.

Ovakvim rezultatom, kao i zapaženim pohvalama inostranih medija, svetu je pokazan jedan drugačiji profil Srbije – one bez kompleksa, ambiciozne, efikasne i dopadljive. Verujem zato da je ova kampanja doprinela, makar u određenoj meri, vidljivosti, kredibilitetu i specifičnoj težini zemlje na međunarodnoj sceni.

Naravno, legitimno pitanje je sledeće: na koji način se ti dobici mogu dokazati i izmeriti? Pre svega, samim konačnim rezultatom kampanje, a zatim i opštim priznanjem da je srpski predstavnik bio jedini sa detaljnom platformom za reformu UN. Drugo, potvrđenim ličnim kvalitetom samog kandidata, koji je u brojnim razgovorima sa svetskim liderima i medijima proizvodio nepodeljeno pozitivan utisak– čime je ostavljen trag koji će olakšati put svim budućim srpskim kandidaturama i nastupima na međunarodnoj sceni.

Treće, uspostavljen je dijalog na najvišem nivou – često sa šefovima država i vlada – sa zemljama s kojima smo do sada retko imali političke kontakte na tom nivou – Japan može da posluži kao jedan od primera. I četvrto, potvrđen je recept koji bi generalno mogla da primenjuje srpska diplomatija: kombinacija, s jedne strane, doktrine o paralelnom razvijanju odnosa sa sva četiri stuba globalnog upravljanja (Evropa, Kina, Rusija i SAD), a sa druge strane obnavljanja mostova sa zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike, u skladu s najboljim tekovinama jugoslovenske diplomatije.

Na kraju dolazimo do u ovom momentu najvažnijeg pitanja, a to je ono o (ne)postojanju volje da se tekovine ove kampanje iskoriste. Svi potencijalni dobici neće se materijalizovati i pretočiti u konkretnu korist za državu i građane ukoliko se bude želelo da sve ovo što pre prekriju ruzmarin, snegovi i šaš. Mnoga vrata u svetu su otvorena tokom ove kampanje i bila bi šteta da nam se ponovo zatvore. Ostaje nada da će državni razlog i nacionalni interes prevagnuti nad sujetom i zluradošću, makar u onim slučajevima kada se nosi dres reprezentacije.

Programski direktor CIRSD