Čovek od mermera i gvožđa

Kako život to namesti onako kako on hoće. Za koji dan bi Andžej Vajda (1926–2016) bio na 11. Rimskom festivalu koji mu priređuje retrospektivni omaž, veliki razgovor na sceni pred publikom i susrete s novinarima. I italijansku premijeru njegovog najnovijeg filma „Naknadne slike” („Powidoki”), zvaničnog poljskog kandidata za Oskara 2017. Filma koji priča gorku životnu priču herojske figure moderne umetnosti, avangardnog poljskog slikara Vladislava Strzeminskog što je patio pod staljinističkom vlašću u posleratnoj Poljskoj. Dela koje je još jedno u nizu Vajdinih prikaza odnosa između totalitarizma i umetnosti, egzistencijalne ljutnje i patnje i još jedan njegov doprinos boljem razumevanju društvene realnosti i istorije koja beleži i žestoke državne intervencije u umetnosti.

Do Rima, koliko do juče vitalni i živahni, iako već vremešni Vajda, neće stići. Preduhitrila ga je smrt. Pre dve večeri je preminuo u varšavskoj bolnici u koju je primljen zbog komplikacija na plućima. U 90. godini. Život u koji je stalo šest decenija karijere i 40 filmova. I to kakvih.

Onih zbog kojih je Andžej Vajda postao i zauvek ostao sigurno najpoštovanije ime u poljskom filmu posle Drugog svetskog rata. Filmova koje krasi izraziti realizam snažnog poetskog naboja, stvaralačka hrabrost, doslednost i odanost misiji filmskog autora kao angažovanog humaniste i pesnika, rodoljuba i kosmopolite.

Dela umetnika koji je svoju doslednost iskazivao i u istraživanju tajni ljudske duše u turbulentnim istorijskim periodima, ali i u estetskim načelima kojima je bio privržen, a njegovi filmovi zbog toga bili voljeni. Od njegovog prvog filma „Pokolenje” iz 1955. godine, preko „Šetnje do sunca”, „Pepeo i dijamant”, „Sibirske ledi Magbet” (radi ga za „Avala film” iz Beograda), „Sve je na prodaju”, „Brezove šume”, „Obećane zemlje”, „Dirigent”... do „Čoveka od mermera” (1978) i kultnog „Čoveka od gvožđa” (1981) za koji je osvojio u Kanu „Zlatnu palmu” i jednu od svoje četiri nominacije za Oskara koji mu je konačno, u vidu počasti, bio uručen u ruke tek 2000. godine.

Od ratnih tematika sa fokusom na ljudske sudbine u svojim prvim filmovima, Vajda se okrenuo istraživanju poljske tragedije kroz koje se reflektuju društveno-politički aspekti stvarnosti. Takvi su i njegova tri poslednja filma: polubiografski „Katin” (događaji u Katinjskoj šumi, tokom kojih je stradao i Vajdin otac), biografski „Valensa, čovek nade” , o sindikalnom vođi i poljskom predsedniku Lehu Valensi i takođe biografski „Naknadne slike” (o Strzeminskom), o kojima je Vajda nedavno govorio izjavivši i da je „bog reditelju dao dva oka: jedno da gleda u kameru, drugo da gleda sve što se dešava oko njega”. A Vajda je umeo da gleda i da te svoje poglede na aktuelno stanje stvari iz najbližeg okruženja, maksimalno kreativno ukomponuje u filmove koji su bili i ostali uzor mnogim mladim generacijama, predmet dugih razmišljanja i analiza, ali i polemika koje su se rasplamsavale među ljubiteljima filma širom sveta.

Voleli su ga i cenili i Poljaci, čak i u periodima kada su mu filmovi tamo bili zabranjivani, a njegova producentska kuća „Studio iks” zatvarana te je tada snimao u Nemačkoj i Francuskoj. Na više načina i u različitim periodima iskusio je Vajda šta znači živeti u „vunenim vremenima”. Možda je baš zato postao i ostao i čovek od mermera i čovek od gvožđa. U svakom slučaju stvaralac koji se nije predavao, da bi posle političkih promena u Poljskoj 1989. postao čak i poslanik u parlamentu.

Tokom jednog od naših poslednjih susreta, na 70. Venecijanskom festivalu, dan posle projekcije filma o Lehu Valensi, Andžej Vajda je odgovarajući na pitanje o svom rediteljskom trajanju za „Politiku” rekao: „Znate šta, pravi reditelj vredi samo onoliko koliko vredi njegov poslednji film, a svaki film može biti i njegov poslednji”.

U ovu zamku Vajda nije upao. Stvarao je do samog kraja, ne sačekavši eto rasplet oskarovske sudbine njegovog poslednjeg, ove godine snimljenog, filma „Naknadne slike” i ne sačekavši počast koji mu je za sledeću nedelju priredio Uneskov „Grad filma” – večni Rim.