Živan Saramandić – knez među basovima

Fenomen zvani Živan Saramandić ogleda se u mnogim komponentama umetničke izuzetnosti. Kako vreme prolazi tako bivamo sve svesniji koliko nam nedostaje na sceni. A fenomen tog glasa, pojave, načina pevanja, širine repertoara sve više zadivljuje, jer takvih pojava i glasova više nema.

Nekada usputne činjenice više govore nego čitave studije. Razmišljajući o Živanu u susret velikoj izložbi u Muzeju Narodnog pozorišta u petak u 19 časova, fascinira nas trenutak kada je sa probe i sa scene otišao u večnost. Ili, još više, kako je sa 72 godine pevao kao da ima dvadeset i kao da je na početku karijere. Dugo trajanje, karijera koja je stalno u usponu, ličnost koja je delovala svojom robustnošću, svojom galamdžijskom prirodom buneći se uvek protiv nepravde, a svojom ljubavlju celog svog života i svakog dana obgrljivao svoju Milku.

A kada su se upoznavali ona je bila velika zvezda i jedna od naših retkih primadona u Metropolitenu u Njujorku, priznatih u svetu, a on robustni kolega bez dlake na jeziku koji je pevao popularne pesme. Živan je već šezdesetih godina oduševljavao najšire slojeve publike pevajući „Ej uhnjem“, „Volgu, Volgu“, špansku „Granadu“, pesme Peta Buna. Svi su govorili o dvadesetogodišnjaku, apsolventu ekonomije koji je oduševljavao publiku. Tito koji je obožavao operu, najviše je voleo da mu pevaju Milka i Živan.

Rad sa istaknutom umetnicom i pedagogom Zdenkom Zikovom koja ga je usmeravala ka operskom pevanju, urodio je plodom i on je ušao u opersku kuću na Trgu republike da bi u njoj ostvario sve svoje velike uloge.

Uvek smo se pitali zašto Živan nije ostvario međunarodnu karijeru.

„U inostranstvu nikad ne bih mogao da živim“, govorio je. „Odbio sam blanko ugovor direktora čuvene Bečke opere, zatim ponudu Rimske i Napuljske opere. Nisam hteo da pevam ni kod Nemaca. Kako da idem da pevam kod njih kad su mi ubili oca ?“

Kraj basovske karijere za sve druge velike svetske umetnike za Živana je bio pravi početak: dobio je jednu od najvećih basovskih uloga u celokupnom operskom repertoaru, strašnog cara Borisa u operi Boris Godunov Musorgskog. Surovi car i nežni i brižni otac širili su skalu psihološkog preživljavanja tako da je Živan svojom moćnom pojavom, sjajnom glumom ostao zauvek u našim sećanjima. Pevajući na ruskom, svi su bili uvereni da je Rus, čak kad je u ovoj ulozi gostovao u tadašnjem Sovjetskom Savezu. A kakav je to bio izazov pevati ulogu Borisa Rusima!

Bio je naš Šaljapin, znao je sve o ovom velikom umetniku i basu, bio mu je vodilja. Koncert „U čast Šaljapina” održao je 2001. godine. Izvodio je njegove najpoznatije arije. Divio mu se, ali i Rusiji kao zemlji i ruskom čoveku, održao je preko sedam stotina koncerata u Rusiji. Milka je uvek bila prisutna, nekada kao solista, nekada kao njegova muza, inspiracija, životna i umetnička saputnica.

Kada bi zapevao osvajao je bojom i snagom glasa, toplinom i ogromnim opsegom, podjednako raspevan u dubinama i visinama, od dubokog registra nastajao bi tajac i drhtaj u publici. Nije mu se moglo odoleti.

Njegove druge osobine, pre svega duhovitost, britak jezik i sceničnost bez premca dolazili su do izražaja u njegovim drugim ulogama u Rosinijevom Seviljskom berberinu, Don Bazilio.

Pored brojnih uloga, takoreći svih u verdijanskom repertoaru (Nabuko, Don Karlos, Aida, Bal pod maskama, Ernani, Makbet, Rigoleto, Travijata, Trubadur i dr.) i ruskom repertoaru (Evgenije Onjegin, Boris Godunov, Knez Igor, Ivan Susanjin) mi smo naročito cenili njegov udeo u interpretiranju domaćih dela. Nezaboravna Mokranjčeva Liturgija sa njegovim Jektenijama trenutak je ovaploćenja tradicije i duhovnosti, ali i Liturgija Marka Tajčevića koja je snimljena na LP ploči. Na njegov glas se računalo kada su se postavljale najbolje domaće opere, Simonida Rajičića, Knez od Zete Konjovića, Pokondirena tikva Logara, dok Testamenat Rajka Maksimovića kao i veliki broj solo deonica u vokalno-instrumentalnim delima našeg i stranog repertoara, svedoče o trajnoj i uspešnoj karijeri koncertnog pevača.

Markantan, moćnog glasa i stasa ostaje zauvek na tronu, kao naš „knez među basovima“ kralj i car naše operske scene. Živan koga smo voleli oživeće naša sećanja na izložbi u Muzeju Narodnog pozorišta upriličenoj njemu u čast.