Crno-beli strip o Siriji

Povodom teksta „Činjenice govore više od hiljadu reči”, od 12. oktobra

Uz jedno uvijeno priznanje – da sam stavove Rusije o Bašaru el Asadu i sirijskim pobunjenicima predstavio tačnije nego on, kao i uz jedno iskrivljenje istine – ono da je u istočnom Alepu isključivo „prikrivena Al Kaida”, g. Branko Pavlović je potrošio svoj drugi tekst da bi najvećim delom ponovio ono što sam napisao mnogo puta. Ipak, misleći da time poentira i da će me isterati na čistinu, traži od mene da se izjasnim. To sam odavno učinio. Ako ga mrzi da traži moje tekstove na sajtu ili u arhivi „Politike”, da mu olakšam: nikad nisam nijednu lepu reč napisao o Ahrar el Šamu i sličnima, nego sam ih, kao i on, izjednačavao s nesumnjivo terorističkim Nusra frontom. Nisam propustio da navedem kako umerena opozicija paktira s Nusrom i drugim tvrdokornim islamistima. I tako dalje.

Mogao bih g. Pavloviću da uzvratim u sličnom maniru: smatra li on da je Hezbolah, koji pomaže Bašaru el Asadu, teroristička organizacija? Kakav režim u sekularnoj Siriji misli da bi zavelo vojno krilo teokratije u Teheranu, Iranska revolucionarna garda, koja se takođe bori uz Asada?

Suština svega – da se na nju vratim s isleđivanja kojem g. Pavlović nastoji da me podvrgne – jeste u tome što ja ne verujem da u sirijskom ratu postoji savršeno ispravna strana, dok g. Pavlović, laskajući sebi da je „’genetski’ imun na propagandu”, tvrdi suprotno. Nije njemu problem, kako bi se dalo zaključiti iz njegovih tekstova, što ja branim teroriste ili SAD. Kao redovan čitalac „Politike”, može da zna da nije tako, ali mu je tako lakše da pokuša da me diskredituje. G. Pavloviću, izgleda, smeta što ja nisam slepo i po svaku cenu na strani Rusije u svemu što radi. Jer, u Siriji ne može jedino pitanje biti koja će velesila prevagnuti, već i šta će se desiti s civilima koji tamo žive, pateći od svih zaraćenih strana.

G. Pavlović nije reagovao na gomilu mojih tekstova o grozotama koje su na Bliskom istoku počinili Amerikanci – tu mu dokazi nisu bili potrebni jer se vodio savršenom metodološkom logikom da, kako kaže, to „svi znamo”. Nije mi dokaze tražio ni za to što sam u tekstu koji je po njemu sporan uzeo ozbiljno teorije da su Bela kuća ili Pentagon namerno sabotirali primirje u Siriji. Poskočio je tek na konstataciju da grozota ima i u izveštajima UN o bombardovanju istočnog Alepa koje preduzimaju Rusi i Asad, za kojeg se iz naše polemike ispostavilo da g. Pavlović o njemu ima bolje mišljenje i od Vladimira Putina. Samo tu g. Pavlović zahteva i dodatne dokaze da bi svojim pravničkim znanjem raščlanio vrstu municije, veličine kratera, ugao, putanju i ostale detalje za čiju je ozbiljnu analizu nužna vojna forenzika. Ne znam ni zašto kaže da mu je do dodatnih dokaza kad je unapred, u maniru advokata jedne strane, konstatovao da su lažni.

G. Pavlović može sebi da dozvoli crno-beli pogled na svet prikladniji ratu iz nekog stripa nego sirijskoj višestranoj klanici. Ja nisam toliko velikodušan prema svojim predrasudama, niti mi uloga novinara „Politike” to dopušta. Nemam ništa protiv toga da g. Pavlović misli kako je „genetski” obdaren i sposobnošću da odredi koliko civilnih žrtava nije mnogo u ime višeg cilja. Takve božanske moći ja nemam, pa ću se zadovoljiti time da i dalje izveštavam o svim žrtvama, ne određujući koje su „dobre”, a koje „loše”.

Meni nije zabavno, niti je od koristi čitaocima, da ponavljam toliko očigledne istine i stvari koje sam mnogo puta napisao. Plašim se da mi g. Pavlović ne daje razloga da se ovom polemikom i dalje bavim.