Iranu je mesto za sirijskim stolom

Da li se posle pucanja septembarskog prekida vatre, koji je dodatno zaoštrio odnose između SAD i Rusije, Vašington okreće regionalnoj sili koju je uporno izbegavao – Iranu?

Tekst u američkom magazinu „Forin polisi” konstatuje da je krah primirja u Siriji pokazao da Rusija nema apsolutni uticaj na vlast u Damasku, već da je to Iran koji Asadu pruža najveću finansijsku podršku i na sirijskom ratištu ima stotine boraca.

„Ukoliko se SAD nadaju da dostignu neku meru mira u Siriji, ne mogu da izbegnu direktne pregovore sa Iranom, što ne znači da bi mir bio trenutni rezultat”, piše magazin podsećajući da Vašington prvo mora da razume zašto Iran ima tako snažne interese u Siriji.

Sa američke tačke gledišta kombinacija ima logiku u vremenima kada Rusija preuzima kontrolnu ulogu rata u Siriji, a vreme čekanja na novog američkog predsednika koristi da učvrsti sopstvene pozicije.

Vladimir Putin nije spreman da se odrekne Sirije barem iz dva jaka razloga: prvi je da je tamošnji građanski rat Moskvi dao priliku da potvrdi status globalne sile. Drugi je da Rusija nema nameru da Zapadu prepusti Siriju u kojoj učvršćuje svoje fizičko (vojno) prisustvo kao jedinoj takvoj zemlji na Bliskom istoku.

Slično je i sa Iranom koji svoju poziciju nesporne regionalne sile učvršćuje širenjem „šiitskog polumeseca” koji preko Iraka i Sirije vodi do Libana, Bahreina i dalje na jug do Jemena?

Iz Vašingtona povremeno stižu analize uz pitanje šta bi trebalo da se dogodi da Iran odustane od snažne podrške Asadovom režimu, ali od toga nema ništa. U regionu listopadnih savezništava, odnosi Teherana i Damaska su redak primer stabilnosti.

Saradnja je počela davno, u vreme kada je Sirija bila jedina arapska zemlja koja je podržavala Iran u njegovom osmogodišnjem ratu sa Irakom.

Današnji iranski vojni lideri, posebno Revolucionarne garde, mahom su veterani tih vremena koja vraćaju sećanja na stotine hiljada iranskih žrtava. Zašto bi danas prodali najstarijeg prijatelja?

Sirija je, istovremeno, Iranu veoma važna platforma za podršku hezbolasima u Libanu, šiitskoj grupaciji koja je uspešno ratovala sa Izraelom 2006. a i danas predstavlja simbol otpora „cionističkoj tvorevini” koju Iran proglašava za najvećeg neprijatelja Bliskog istoka.

Sirija, koja je tehnički i dalje u stanju rata sa Izraelom, predstavlja nezamenljivog saveznika i nije neobično da Siriju u Teheranu ponekad opisuju kao „35. iransku provinciju”. Gubitak Sirije vodio bi izolaciji Irana kao regionalne sile i oslabio kapacitete Teherana da utiču na bliskoistočna zbivanja.

Iran ima sve interese da spreči da izrazito antišiitski nastrojene sunitske snage u Siriji – od Nusra fronta, preko grupe Ahrar al Šam, do Islamske države – sunitski ekstremizam šire po Libanu i Iraku.

Ne manju pretnju islamskoj republici predstavljaju „umereni” sirijski pobunjenici iza kojih stoje Zapad, Saudijska Arabija i države Zaliva, Jordan, Turska. Svaka vlast koju bi u Damasku dovele ove snage bila bi otvoreno protiv Irana.

Imajući u vidu upravo ovakvo stanje stvari, Iran od početka 2011. Asadov režim pomaže finansijski, u oružju i ljudstvu. General Kasem Sulejmani iz iranske Revolucionarne garde uspešno savetuje sirijsku armiju, a za borbe na raznim sirijskim frontovima regrutovao je na stotine iranskih dobrovoljaca, pripadnike Hezbolaha i raznih paravojnih šiitskih milicija koje okupljaju borce i iz Pakistana i Avganistana.

Tvrdi se čak da je general Sulejmani značajno uticao na odluku Rusije da septembra 2015. direktno vojno interveniše u Siriji.

Američki državni sekretar i šef ruske diplomatije formalno predstavljaju dve zaraćene strane, ali raspad poslednjeg primirja novi je dokaz da nisu u stanju da diktiraju uslove desetinama raznih grupa na frontovima. Rusi i Amerikanci bombarduju iz vazduha, ali jedini Iran ima limitirane kopnene snage (i 400 žrtava do sada), bez čijeg angažovanja nema kraja ratu.

Istovremeno, interesi Moskve i Teherana daleko su od toga da budu identični, pa Iranci nemaju razlog da misle da ih ruski pregovarači najbolje zastupaju. Da li u Vašingtonu počinju da shvataju da je neprirodno da takav Iran ne učestvuje u mirovnim pregovorima koji pokušavaju da prekinu sirijski rat i krenu da se bave političkom budućnošću Sirije?

Iako SAD i Iran zbližava zajednički neprijatelj – Islamska država – pokazuje se da to nije dovoljno. Uključivanje Irana u sirijske pregovore ima žestoke protivnike.

Od jastrebova u Pentagonu do Izraela, kako je pokazalo njihovo protivljenje sklapanju sporazuma o nuklearnom programu Irana i šest svetskih sila. Otpori nisu ništa slabiji ni među Arapima Persijskog zaliva i sirijskim opozicionarima.

Vašington i Moskva imaju potpuno oprečne stavove oko Sirije, ali to ih ne sprečava da iznova pregovaraju pokušavajući da nađu izlaz.

Zašto bi Teheran bio isključen iz tog procesa kada je Iran za budućnost Sirije zainteresovan i direktnije od dve velike sile? Amerikanci i Rusi bore se za sfere uticaja, Iran se sem strateškog interesa čuvanja svog saveznika Asada bori i za bezbednost šiitske manjine.

Dok god Amerikanci Iran drže po strani, Teheran će se držati reči svog vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija: „Složili smo se da sa Amerikancima razgovaramo samo o nuklearnim pitanjima... U drugim područjima ne dozvoljavamo razgovore sa Amerikancima, i sa njima nećemo pregovarati.”

Duboko nepoverenje, uz podršku Rusije koja Iranu isporučuje savremene raketne sisteme, znači nastavak animoziteta na još jednom bliskoistočnom frontu.