Ogledalo srpskog domaćina

Ka­da su u pi­ta­nju dvo­je­zič­ni reč­ni­ci, nji­ho­va je upo­tre­ba svim ko­ri­sni­ci­ma pot­pu­no ja­sna: u nji­ma su re­či pre­ve­de­ne sa jed­nog je­zi­ka na dru­gi i za nji­ma će­mo po­seg­nu­ti on­da ka­da ne zna­mo šta ne­ka stra­na reč zna­či.

Sa dru­ge stra­ne, sa jed­no­je­zič­nim reč­ni­ci­ma stva­ri sto­je do­ne­kle dru­ga­či­je.

Ko­ri­sni­ci obič­no zna­ju da u ovoj vr­sti lek­si­ko­na mo­gu na­ći ob­ja­šnje­nja ne­kih ma­nje po­zna­tih re­či, u pr­vom re­du di­ja­lek­ti­za­ma, po­kra­ji­ni­za­ma, ar­ha­i­za­ma, isto­ri­za­ma i sl., ali naj­če­šće ni­su sve­sni obi­lja dru­gih po­da­ta­ka ko­je u nji­ma mo­gu pro­na­ći. Ve­ro­vat­no im je naj­ma­nje po­zna­ta či­nje­ni­ca se pre­ko de­fi­ni­ci­ja i pri­me­ra ko­ji­ma se one pot­kre­plju­ju mo­gu upo­zna­ti sa kul­tu­rom i men­ta­li­te­tom vla­sti­tog na­ro­da.

Is­tra­ži­va­nje reč­nič­kog ma­te­ri­ja­la o ime­ni­ci ku­ća ot­kri­lo je ne­ke ve­o­ma za­ni­mlji­ve po­dat­ke o srp­skom na­ro­du i srp­skoj kul­tu­ri.

Na­i­me, po­tre­ba za stva­ra­njem ve­li­kog bro­ja re­či za ozna­ča­va­nje ne­kog poj­ma ni­ka­da ni­je slu­čaj­na, već je iza­zva­na po­tre­bom je­zič­kog ko­lek­ti­va da se što pre­ci­zni­je iz­ra­ža­va ka­da go­vo­ri o ne­če­mu što mu je po­seb­no va­žno.

Ta­ko u srp­skom je­zič­kom si­ste­mu – ni­ma­lo slu­čaj­no – po­sto­ji čak oko 145 re­či iz­ve­de­nih od ime­ni­ce ku­ća, pri če­mu se naj­ve­ći broj od­no­si na oso­be ko­je vred­no ra­de i una­pre­đu­ju do­ma­ćin­stvo, ko­je vo­le po­ro­dič­ni ži­vot ili ko­je pak po­se­du­ju bo­ga­te ku­će, do­bri su do­ma­ći­ni, ga­zde i sl.

Sa­mo ne­ki od mno­go­broj­nih pri­me­ra je­su ku­ća­nik, ku­ća­nin, ku­ća­ni­ca, ku­ća­ri­ca, ku­ćar­ka, ku­ćaš, ku­će­vla­snik, ku­će­vla­sni­ca, ku­će­vić, ku­ćev­nik, ku­ćev­ni­ca, ku­će­ga­zda, ku­će­ga­zda­ri­ca, ku­će­gla­va, ku­će­go­spo­dar, ku­će­do­ma­ćin, ku­će­do­ma­ći­ca, ku­će­dom­nik, ku­će­nik, ku­će­hra­ni­telj itd. 

Na či­nje­ni­cu da se u srp­skoj tra­di­ci­ji i te ka­ko dr­ži do ugled­nog do­ma­ćin­stva i ulo­ge pra­vog srp­skog do­ma­ći­na upu­ću­ju i pri­de­vi do­bi­je­ni od ime­ni­ce ku­ća, na pri­mer, ku­ća­ran – ko­ji mar­lji­vo ra­di u ku­ći, u do­ma­ćin­stvu; ku­će­van – pri­vr­žen ku­ći, do­mu, do­ma­ćin­stvu, vre­dan, spo­so­ban u oba­vlja­nju kuć­nih po­slo­va, u do­ma­ćin­stvu; ku­ćan – ko­ji ima na­pred­nu, bo­ga­tu ku­ću, dom, do­ma­ćin­stvo i sl. 

Ova cr­ta na­šeg men­ta­li­te­ta, ko­ju če­sto vo­li­mo da po­ten­ci­ra­mo i is­ti­če­mo, na­šla je svoj iz­raz i u broj­nim fra­ze­o­lo­gi­zmi­ma ko­ji kao jed­nu od kom­po­nen­ti u svom sa­sta­vu ima­ju ime­ni­cu ku­ća, pa je ta­ko po­želj­no sa­vi­ti ku­ću (osno­va­ti svoj dom, po­ro­di­cu), naj­lep­še je bi­ti kod svo­je ku­će (u svom do­mu/sta­nu, so­bi, ku­ći i sl.; u rod­nom kra­ju, u ze­mlji, u do­mo­vi­ni), a ne ka­že se slu­čaj­no ni mo­ja ku­ći­ca, mo­ja slo­bo­di­ca.

S dru­ge stra­ne, jed­nom od naj­ve­ćih kle­tvi sma­tra se za­ko­pa­na (za­tvo­re­na, za­tr­ta, is­ko­pa­na, uga­še­na i sl.) ku­ća. Iz­ra­zi po­put dr­ža­ti (ima­ti, vo­di­ti) otvo­re­nu ku­ću (ra­do, mno­go pri­ma­ti go­ste, po­se­te, bi­ti go­sto­pri­mljiv) i otvo­ri­ti ku­ću (po­če­ti pri­ma­ti go­ste, po­se­ti­o­ce) ot­kri­va­ju nam još je­dan va­žan kul­tu­ro­lo­ški po­da­tak: pred­sta­vu o Sr­bi­ma kao iz­u­zet­no go­sto­lju­bi­vom na­ro­du.

Či­nje­ni­ca da je naš na­rod po­znat po to­me da vo­li da ugo­sti po­se­ti­o­ce i da se po­ka­že kao do­bar do­ma­ćin na­ta­lo­ži­la se u vi­du kul­tur­nog sa­dr­ža­ja u na­ve­de­nim iz­ra­zi­ma.

Naj­zad, jed­no­je­zič­ni reč­ni­ci do­no­se i obi­lje na­rod­nih po­slo­vi­ca, ko­je su ta­ko­đe pra­va skla­di­šta kul­tu­ro­lo­ških in­for­ma­ci­ja.

Ka­da je reč ku­ća po­sre­di, one nam još jed­nom ot­kri­va­ju ko­li­ko su ku­ća i si­gur­nost ko­ju ona pru­ža va­žne sva­kom čo­ve­ku: U sva­kom se­lu pra­vi (gra­di) ku­ću. Svu­da po­ći, ali ku­ći do­ći.

Kuć­ni prag je naj­ve­ća pla­ni­na. Ne­ma go­spod­stva đe mu ga ku­ća ne da­je. Što ku­ći va­lja (ni) u cr­kvu se ne da­je. 

I kao što je ana­li­za sa­mo jed­ne je­di­ne re­či po­ka­za­la, jed­no­je­zič­ni reč­ni­ci su pra­ve ri­zni­ce kul­tu­ro­lo­ških po­da­ta­ka iz ko­jih mo­že­mo na­u­či­ti mno­go o se­bi. Je­zik je na­še ogle­da­lo, u nje­mu je na­ta­lo­že­no sve ono što nam je za­i­sta va­žno, do če­ga dr­ži­mo i ono što po­štu­je­mo.

Upo­zna­ju­ći svoj je­zik, upo­zna­je­mo vla­sti­ti na­rod, kul­tu­ru i tra­di­ci­ju, a jed­no­je­zič­ni reč­ni­ci su sva­ka­ko ve­o­ma va­žna sta­ni­ca na tom pu­tu.

Dok­to­rand i asistent Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta UB