Zarobljenik legendarnog Vorošilova

Jedinac u oca Koste i majke Ljubice, iz ugledne i bogate pančevačke porodice, Viktor Carina tek što je dobio svedočanstvo o položenoj velikoj maturi u Segedinu, sa ispitom zrelosti u rukama i upisnicom na Univerzitetu u Budimpešti, dočekao je Prvi svetski rat.

Rojilo se mnogo ideja, o jednom bezbrižnom letu koje sledi i živela nada ovog mladog čoveka, kako će s jeseni napustiti dom i otići u mađarsku prestonicu da nauči novi jezik i stekne nove kolege i prijatelje…, a bilo je to leto 1914. godine.

Umesto da se posveti nauci, novonastala situacija diktirala je promenu planova, te on sa drugovima iz đačke klupe biva poslat u vojnu školu.

Tu stiče čin i kao mladi oficir dobija prvo zaduženje – biva postavljen za komandanta „štafle”, današnjim jezikom rečeno, čete za snabdevanje. Nije prošlo mnogo, a mlađani Viktor odlazi na front u Galiciju, u kojoj ga za kratko vreme Rusi dva puta zarobljavaju.

Prvi slučaj desio se kada je pao u ruke belogardejskog komandanta Petljure, koji ga ubrzo pušta, zapravo čim je saznao da je Viktor Srbin, no drugo zatočeništvo je bilo mnogo dramatičnije beleži, Marko Drakšan u knjizi „Pančevo u mom srcu”.

Naime, ruska divizija pod zapovedništvom komandanta Mahnona takođe je bila nepoverljiva prema austrougarskom oficiru koji je čim su ga zarobili ustvrdio da je Srbin.

To iskusnom komandantu nije bio krunski argument, pa su Viktora najpre držali pod prismotrom, a onda i pustili posle mesec dana, ali je on ubrzo postao ponovo žrtva hapšenja čim se vratio na austrougarsku stranu. Tu mu je, po pričama, pretila i smrtna kazna, jer je bilo krajnje sumnjivo „kako su ga to Rusi tako lako pustili”.

Izvor dalje govori, da ga spasavaju drugovi iz oficirske škole, ali i da je za kaznu ponovo morao na daleki ruski front.

Rat se odužio, a Viktor je i treći put završio u zarobljeništvu. Desilo se to kada je sa svojom četom stigao čak do Caričinog grada, kasnije poznatijeg kao Staljingrad.

Komandant, tada već „crvenih” Rusa, zahtevao je od mladog Pančevca da preda celokupno naoružanje i više stotina zaprežnih kola sa municijom i hranom.

Carina pristaje da to učini, ali zahteva da mu se izda potvrda za sve što je oduzeto, kako ga Austrijanci ne bi streljali zbog dezerterstva.

„Crveni” komandant tada se grohotom nasmejao, ceneći da je mladi oficir drzak, ali i hrabar. Ipak, a možda i baš zbog toga, traženu potvrdu mu daje i još pride troja kola da vrati i ranjenike. U potpisu tog dokumenta, koji je Viktor sačuvao stoji ime Klimenta Vorošilova.

Bio je to legendarni vojskovođa ruske Oktobarske revolucije i mnogo godina kasnije sovjetski maršal i predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a.

Nažalost, Carina više nije imao kome potvrdu da pokaže. Austrougarska je u međuvremenu kapitulirala i Prvi svetski rat je bio gotov, a trostruki zarobljenik se vratio u svoju kuću u Pančevu koje je sada bilo u novoj državi – Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

U nastupajućim godinama Viktor Carina, sa velikim imanjem u rodnom Banatskom Novom Selu i spratnom kućom u Pančevu, ubrzo je postao i vlasnik trgovinske radnje u Pašićevoj ulici u Beogradu.

Tu su se mogle kupiti najmodernije privredne mašine, poznatih evropskih firmi, te mu je posao išao od ruke i odlično napredovao pa je uskoro otvorio i privatnu banku.

Familija Carina u varoši je i ranije poznata po sportskim poslenicima, pa je i Viktor izrastao u cenjenog građanina Pančeva, naročito među ljubiteljima fudbala.

Kada je 1924. godine u gradu na Tamišu osnovan i treći fudbalski klub „Vojvodina”, postao je njegov predsednik, a ostala je i zabeleška da se toliko zalagao za ovdašnje sportiste da se zaputio čak do Budimpešte, kako bi najboljem strelcu pančevačke „Vojvodine” Milošu Đoninu kupio najnoviji model kopački.