​Na kanabetu s narodom

Ko god u Srbiji želi vlast na dugi rok, a to Aleksandar Vučić odlično zna, mora dopreti do želuca i srca običnog, siromašnog sveta. Šta još zna premijer? Da okružen svojim ljudima koji su odavno usrećili ta dva glavna unutrašnja organa u Srba ne sme lebdeti na kraljevskim oblacima, već da je lekovito aterirati na zemlju, gde ima znatno više kiseonika, te se realnost na terenu sagledava sopstvenim očima, a ne kroz filtrirane, ružičaste izveštaje dvorjana.

To znaju i izmučeni ljudi, kojima se, kada vide parizer, priviđa reform torta. Više od hiljadu Nišlija prijavilo se za razgovor s premijerom, jer i oni znaju da je to poslednja šansa da se čekiraju za let u svetliju budućnost. Da li je to što im je najmoćniji čovek Srbije poslednja nada da reše svoj problem, kad već ne mogu institucije, dokaz da one zapravo postoje samo kao stavka u budžetu, uspavana iza spuštenih šaltera?

Ko veruje da u premijerskom humanitarnom birokratizovanju nema političkog marketinga, taj veruje i da su Krnjača i Borča bogate naftom. Zato Vučić, posle letošnjeg razgovora s Beograđanima, a sada s dvadesetak Nišlija, mora da razmrda državnu administraciju kako se Srbi, umesto da se kunu u njega, zaklinju u opštinu, sud, policiju, zavode za urbanizam, i tome slično.

Ako je mobilisao ministarski odred i privikao ih na vojnički život, te je, inspirisan uniformom, postrojio gradonačelnika Niša, tako da je sebi nabio pritisak (gradonačelnik je izgledao bled kao da mu je pao šećer), hoće li uspeti da učini mnogo težu strategijsku operaciju: da pokrene armiju birokratizovane hidre koja ždere novac onima koji čekaju na audijenciju, noseći u šakama jad?

Ukoliko se ispostavi da je predsednik Vlade jedini koji knjiži imanja ili arbitrira u suđenjima oko međa, zapošljava, deli socijalnu pomoć ili zida stanove, a onda skokne do Brisela, ili se vidi s u Putinom, džaba je krečio!

Ali, ako svaki službenik shvati te susrete kao opasnost da mu nadrndani Veliki Brat visi nad glavom, možda će se zarđali mehanizam otkočiti? To je, uostalom, Vučićev prioritetni zadatak. U suprotnom, razgovori s građanima ostaće samo demagoško ostrvce hiperaktivnog kralja iz srpske bajke u kojoj će podanici živeti nesrećno do kraja života! Onoga trenutka kada hiljadu Nišlija koji nisu videli Vučića, kod lokalnih knezova i njihovih paževa, prođu kao i oni koji su ga se nagledali, Srbija ima kakvu-takvu nadu da postane normalna zemlja.

U istorijskom ciklusu „Na kanabetu s narodom” bilo je više pokušaja uspostavljanja lične komunikacije između lidera i naroda, što, dakle, nije Vučićevo otkrovenje, ogrnuto reformskim kostimom. Samo se vokabular promenio.

Tito je ustanovio instituciju Maršalata koja je bila zadužena za ispunjavanje želja radnih ljudi i građana. Tada se pričalo: „Žaliću se Maršalatu”. Pisma su zaista stizala u birokratski Vrhovni štab koji je upućivao predmete u nadležne institucije.

Maršal je kontaktirao s masama uglavnom iz limuzine, po povratku s dalekih putovanja, gde je širio ideje Pokreta nesvrstanih, mada je na svoj rođendan primao raport izabranog jugoslovenskog omladinca koji mu je prinosio štafetu. Prirodno je da su omladincu sve želje bile ispunjene, dok je recitovao naučeni tekst gde nije bilo mesta za ispoljavanje ličnog egoizma. Uzgred, i plate su bile dobre.

Ali, dok je još bio u formi, Tito je obilazio gradove i sela. Jednom prilikom i Valjevo. Po priči titoiste koji mi se poverio, a u čiju verodostojnost donekle sumnjam jer, kao svaki pristalica Broza, dotični tugu za prošlim vremenima utapa u viskiju, priča je tekla ovako. Setio se Tito izvesnog kurira Pere iz Vrhovnog štaba koji se demobilisao nakon rata. Drug Pera nije osećao revolucionarni zanos, niti je imao političke ambicije. Nije imao ni istančani isti ukus kada je piće u pitanju. Smatrao je da viski pripada samo Hemfriju Bogartu.

Pera se, dakle, da skratim priču, posvetio pecanju i šljivki, iskazujući moralnu kolebljivost pred izazovima socijalističke izgradnje. Kada ga se setio Tito i zatražio da ga dovedu, angažovana je čitava mašinerija da pronađe lokalnog kolebljivca. Priča se da je to bio težak zadatak, ali je Tito razumeo sklonost ka porocima i kada su mu priveli nacvrcanog kurira sa spomenicom, Broz je pozdravio ratnog druga i rekao mu: „Pero, javi mi se ako ti nešto treba”.

Drug Pera se sutradan vraćao u kasne sate iz kafane, ali je iznenada udario u banderu koja je nikla preko noći. Odmah je otišao u stanicu narodne milicije da prijavi nepoznati objekat ispred njegove kuće. Otkud tu bandera? Komitetlije su mu objasnile kako to izgleda kad se birokratija trgne iz učmalosti: „Uveden ti je hitno telefon. Zar ti maršal nije rekao da mu se javiš ako ti nešto treba?”

Pad režima koji je stvarao Tito mogao se naslutiti kada Maršalat nije uspeo da usliši molbu nezaposlenom čoveku iz Kraljeva. Bila je to sredina sedamdesetih godina. Funkcioneri iz republika i pokrajina su shvatili poruku. Vođa trećeg sveta koji nije stanju da čoveku nađe posao bio je već na političkoj samrti.

Mnogo godina kasnije, kao simbol dolaska novih vremena, u Maršalat na Dedinju je upala bomba. Bila je to posebno inteligentna bomba. Te 1999. godine razrušila je srce zgrade, zapravo poslednje uspomene na sistem koji je veštačkim disanjem, debeom i kiparskom lovom održavao Sloba. Amerikanci su na tom mestu, gde su uslišavane molbe naroda i narodnosti, podigli kamen temeljac američke ambasade koja je danas najmodernija diplomatska tvrđava na istočnom limesu zapadnog Balkana. U depešama Vikiliksa se navodi da se i tamo ispunjavaju želje pojedine gospode koja su nekada bili drugovi.

Ilustracija Dragan Stojanović

Ispostaviće se da je Sloba takođe razgovarao s narodom. S Mirom i decom, uglavnom. Kontakte sa Srbima je prepustio Mihalju Kertesu, socijalnom radniku koji je bio jedan od vođa jogurt revolucije. To je, na izvestan način, bilo i logično jer je jedan od glavnih operativaca događanja naroda postao nezvanični ministar za narod. Znao ga je u dušu. Imao je na raspolaganju neku vrstu kancelarije za pomoć, primao je ljude, a posle je pomagao mnogima i kao direktor Carine. Bracika je tako pokazao da je, u biti, bio Titov pionir. Nije se držao zakona kao pijan plota.

Jedan od svakako najomiljenijih službenika za narod bio je Bata Živojinović. Jugoslovenski Džon Vejn je rukovodio parlamentarnim odborom za pritužbe i žalbe građana. I činio je svakome, bez obzira na to da li su slobisti ili opozicija. Valter je bio svemoguć. Ko je pobio toliko Nemaca i domaćih izdajnika, taj je mogao da reši problem i za stan!

Kad nam je grunula demokratija, Vojislav Koštunica se, kao čvrsti liberalni demokrata, držao institucija, mada oni koji ga ne vole tvrde da nije bio obavešten da postoji narod. Ili je to samo maliciozna primedba onih koji nikada nisu zaboravili na Maršalat?

Pragmatični Zoran Đinđić je, za razliku od Voje, odmah krenuo da ubrizgava ličnu energiju u Srbe ošamućene tranzicijom. Buđenje iz učmalosti praćeno je sloganom „Srbija na dobrom putu”. Zoranovi protivnici su ga osuđivali da je više boravio na bilbordima nego na terenu.

Kada je urbani Boris Tadić stupio na presto, građane je prepustio svom savetničkom klubu koji se setio kako je vreme da Boris konačno krene u sela. Bilo je, međutim, već kasno. U gubitničkoj kampanji, tadašnji šef države obišao je toliko domaćinstava i štala da je u jednom trenutku pretila opasnost da će i stočni fond dobiti pravo glasa. Ipak je u njegovo vreme u visoku politiku lansiran Dragan Đilas, kao direktor Narodne kancelarije predsednika. Tako se Borisu i Srbima, dogodio Đilas.

Događanje Vučića upravo nam se događa.