Rasplitanje jednog čvora

Istorijat odnosa Srba i Albanaca ulazi u red najsloženijih problema koji opterećuju odnose ne samo dva naroda, nego i političku scenu Balkana, Evrope i sveta, na vremenskoj skali koja se proteže od poslednjih decenija 19. veka do danas. Srpsko-albanski čvor je vezivan i zatezan pod snažnim uticajem imperijalnih sila, a rasplitan na razne načine – instrumentima običajnog prava, tajnom i javnom diplomatijom, pritiscima i ucenama koje su dolazili s raznih strana, primenom sile, zuluma i terora, ratovanjem.

Nisu izostajala mukotrpna nastojanja predstavnika dva naroda da izgrade odnose poverenja i saradnje, ali su rezultati uglavnom bili privremeni. Ni pokušaji da u određenim istorijskim okolnostima srpsko-albansko zamršeno klupko bude presečeno onako kako je Aleksandar Makedonski razrešio Gordijev čvor, presekavši ga mačem, nisu davali ploda. S takvim nasleđem suočavale su se generacije, a ni današnja nije pošteđena obaveze da srpsko-albanske odnose harmonizuje, da ih oslobodi tamnih valera i otvori perspektivu iskrene saradnje i obostrane dobrobiti.

Koliko je to mukotrpan proces pokazali su i protekli dani, razgovori premijera Aleksandra Vučić i Edija Rame, kao i debata privrednika Srbije i Albanije u Nišu. Razumljivo naglašavanje u tim razgovorima da pogled treba okrenuti ka budućnosti, prilika je da se podsetimo bar nekih događaja iz prošlosti, koji svedoče da je saradnja dva naroda, njihovih političkih, vojnih i intelektualnih predstavnika i narodnih vođa moguća i da daje plodove.

U drugoj polovini 1860-ih srpska i grčka vlada vodile su pregovore o stvaranju saveza za borbu protiv Otomanske imperije, čijem uspehu bi trebalo da doprinese i pokretanje Arbanasa na ustanak. Srpska vlada je preko svojih emisara 1866. godine pridobila za saradnju pojedine arbanaške vođe, među njima i Nauma Sida. U krug pristalica antiturske propagande i akcije on je uveo i Dželal-pašu, pripadnika ugledne, snažne feudalne porodice Zogu. Prihvatajući ideju da oko sebe okupi široke muslimanke mase Albanije kako bi stupile u borbu protiv Turske, Dželal-paša je pokazao da i neki od arbanaskih prvaka prihvataju ideju o ondašnjoj Srbiji kao važnom integrišućem faktoru na Balkanu, u borbi protiv Porte.

Zato je u sporazumu koji su Srbija i Grčka potpisale 1867. godine, u Veslau kraj Beča, jednim članom utvrđeno da će se narodima koji budu uzeli učešća u borbi protiv Turske priznati ,,pravo opredeljenja”, a ,,ako se odluče za obrazovanje zasebnih država, one će se obavezno organizovati u okviru balkanske konfederacije”.

Kroz kakva je iskušenja ostvarivana formula ,,Balkan balkanskim narodima” pokazaće mnogi potonji događaji. U Prvom balkanskom ratu crnogorske trupe, potpomognute srpskom vojskom, zauzele su Skadar u aprilu 1913. godine. Snažan otpor im je mesecima pružao Esad-paša Toptani koji nije priznavao privremenu vladu nezavisne kneževine Albanije, koja je proglašena u decembru 1912. godine. Ostao je pri tom stavu i posle međunarodnog priznanja Albanije u maju 1913, što je dovelo do toga da se osloni na pomoć Srbije, kako bi preuzeo vlast u centralnoj Albaniji. Srpska vojska je počela da se povlači iz Albanije u avgustu, tokom Drugog balkanskog rata, a Esad-paša je, posle progonstva u Italiju, nastavio da održava bliske veze s vladama Srbije i Crne Gore.

Dok je srpska vlada boravila u Nišu, samo mesec i po dana posle izbijanja Prvog svetskog rata, Esad-paša je u stigao u privremenu srpsku prestonicu. S Nikolom Pašićem je 17. septembra potpisao tajni ugovor kojim je definisana politička i vojna saradnja dve strane. Dokument je predviđao i izgradnju pruge iz Srbije do Drača. U ovu jadransku luku Esad-paša je stigao u oktobru i tamo uspostavio svoju vladu, što je omogućilo da žandarmerija pod njegovom komandom pomaže srpskoj vojsci u povlačenju preko Albanije krajem 1915. godine. Objavio je i poseban proglas kojim je pozvao Albance da Srbima pružaju pomoć, kao i naredbu kojom je zabranio napade na srpsku vojsku, razume se, na teritoriji koju je kontrolisao.

Istorijski anali govore i o bratimljenju najčuvenijeg kosmetskog kačaka Azema Bejte Galice i četničkog vojvode Koste Pećanca koji je u oktobru 1918. stigao u rejon Peći s ,,deset-petnaest svojih drugova”. Posle čina bratimljenja, Bejta je s ,,nekoliko stotina Arnauta” primorao na predaju austrijski puk raspoređen na potezu između Kosovske Mitrovice i Peći. O tome, kao i o složenim srpsko-albanskim odnosima, izveštava Petrit Imami, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, u svojoj knjizi ,,Srbi i Albanci kroz vekove”, koja je objavljena u Beogradu 1998. godine.

Pre nego što su se pobratimili Bejta i Pećanac, monasi iz manastira Visoki Dečani predali su arnautskim vojvodama iz Rugove dva velika zlatna krsta. ,,Oni su ih prosto stavili pod one njihove jeleke i izgubili se u planinu, a kad se rat završio, doneli ih i bez reči stavili ih na oltar. Besa je tada još bila najsvetija reč”, zabeležio je Aleksandar Deroko.

Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane su, inače, od kraja 17. veka štitila albanska plemena Gaši, Klimenti i Krasnići.

Milisav Jelić, srpski oficir, pripadnik organizacije ,,Ujedinjenje ili smrt” , pesnik i novinar, saradnik ,,Politike” , objavio je 1933. godine knjigu ,,Albanija, zapisi o ljudima i događajima” . Kao poverenik srpske vlade, Jelić je niz godina obavljao najpoverljivije poslove u kontaktima s Albancima na Kosmetu i u Albaniji. Iz njegove vrlo informativne knjige iznosim samo jedan detalj koji se tiče Hasan-bega Prištine iz Vučitrna.

,,Teško je utvrditi trenutak, iza koga on postaje albanskim nacionalistom”, piše Jelić. „Izgleda da je do njega dospeo posle dugog kolebanja i mnogo sumnji jer kad je kao gimnazista došao jedne godine u manastir Devič stao je Hasan-beg propovedati neku jeres, zbog koje ga umalo nisu pretukli i izbacili iz porodice. – Vidite – govorio je on – ovaj manastir. To je naša svetinja. Naši su stari bili Srbi, pa su se posle Kosova zbog zuluma poarnautili. Tek je pokoje selo ostalo srpsko. Moglo je da sačuva veru, što je pristalo da nam argatuje i da nema ničega. Sad mi te ljude nazivamo raja, a oni su međutim naša braća...”

Moguće je navođenje i niza drugih, svetlih primera kojima je ispisivana istorija srpsko-albanskih odnosa, ma koliko ona bila opterećena i najmračnijim iskustvima. Bilo je svetlih primera u ranijim vremenima, između dva svetska rata, u Drugom svetskom ratu i posle njega. Pomoć koju je, na primer, Jugoslavija pružala Albaniji između 1945. i 1948. godine gotovo je nemerljiva.

Ostaje nada da će upravo takvi primeri biti inspiracija i na mukotrpnom putu harmonizacije srpsko-albanskih odnosa, na kom ne treba zaboraviti etička načela i trezvenost kojom se rukovodio slavni Marko Miljanov kada je pisao o svom plemenu Kuči, o životu i običajima Arbanasa i o primerima čojstva i junaštva.