​Srbija i oslabljena Evropa

Ima zemalja koje hoće da izađu iz Unije, a mi u isto vreme treba tamo da idemo. Ono što se dešava u u Grčkoj, Velikoj Britaniji i drugim zemljama Unije, ljudi ovde mere, i to su „loši signali” Srbiji. Ne dovodeći u pitanje težnju naše zemlje ka članstvu u EU, premijer Aleksandar Vučić je, minulog četvrtka, na panelu Beogradskog bezbednosnog foruma izrekao i niz drugih opaski na račun EU.

Nije štedeo reči ni kad je reč o ponašanju EU, čija nam birokratija stalno postavlja zadatke, pa „gubimo tlo na tom polju”, što će, kako je ocenio, biti veliki problem. Pritom je naglasio i da bi odlaskom nemačke kancelarke Angele Merkel moglo doći do još većeg evropskog nereda, jer je ona „jedina uvek imala razumevanja za situaciju na Balkanu”.

Zabrinutost i dileme premijera svakako proizlaze i iz drugih detalja današnje slike Evrope, a ne samo grčke krize i „bregzita” i mogućnosti o kojoj govori i nemački dnevnik „Velt”, da bi Francuska, Holandija, Austrija, Finska i Mađarska mogle da slede primer Britanije. Tu je i rastući populizam koji ugrožava ne samo dalje proširenje, već i dovodi u pitanje sudbinu EU, ali i migrantske krize…

Šta Srbija, ali i ceo region, mogu da očekuju od tako oslabljene Unije, takoreći ostavljene na milost i nemilost briselskoj administraciji?

Dejan Jović, profesor Fakulteta političkih znanosti iz Zagreba, smatra da pristupanje i ovakvoj EU može da nekoj državi da status „normalne” zemlje.

„Članstvo u EU još daje priznanje nekoj zemlji da je normalna, da više nije neki poseban slučaj, da se na nju ne odnose neke politike koje ona inače ne želi da sprovodi, da se na nju ne gleda kao na neki objekt, nego kao na subjekt međunarodne politike”, kaže Jović i dodaje da mu se čini da je zarad samopouzdanja i identiteta neke zemlje i dalje važno da se bude član EU, iako ona više nema tu snagu, bar ne kao ranije, zato što je oslabljena.

U vezi sa upozorenjem da EU gubi svoje vođstvo, Jović misli da je tu više reč o nedostatku vizije, naročito, realpolitičke vizije šta je zapravo strateški interes Evrope.

„Evropa je i dalje jedna grupa zemalja koja misli da je povezana nekom zajedničkom idejom i vrednostima. U stvarnosti, to bi trebalo preneti ka realpolitici, da se gde može i kad može vodi računa o strateškim, a ne toliko o idealističkim interesima”, kaže on.

Na pitanje da li će Srbija imati dovoljno nerava da čeka neko buduće vreme za EU, on podseća da članstvo Srbije, kao i drugih zemalja, više zavisi od raspoloženja zemalja članica nego od samih zemalja kandidata.

„Uvek sam smatrao da one greše kad usporavaju ili odugovlače s procesom proširenja. U interesu EU je da što pre primi sve zemlje zapadnog Balkana”, smatra naš sagovornik.

S druge strane, Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka, naglašava da je nama Unija i te kako potrebna.

„Mi smo civilizacijski i ekonomski vezani za Evropu, dve trećine razmene koju imamo sa EU jesu izuzetno jak elemenat, a uz to želimo da pripadamo krugu razvijenih demokratskih zemalja”, kaže Visković, navodeći da alternative, naravno, postoje, ali da su „daleko slabije”.

Uz konstataciju da je Srbija, kao i sve ostale zemlje regiona, na neki način kolateralna šteta velike svetske krize, posebno izražene unutar EU, on navodi da je, analizirajući njen razvoj i načine kako je prevazišla neke prethodne krize, uočio da je EU „izuzetno adaptibilna”.

„To je veliki kvalitet i pomoći će da se ova kriza prevaziđe. Ali, naravno, to se neće dogoditi preko noći. Ne može se očekivati da za godinu-dve stvari budu definitivno razrešene, prvenstveno u pogledu buduće institucionalne strukture eventualnog prihvatanja koncepta Evrope u više brzina. U tom slučaju, mi ne bismo bili baš u najpovoljnijem položaju, s obzirom na to da kasnimo s procesima i da ćemo kasnije pristupiti EU. One zemlje koje su daleko odmakle u tome, kao što su Nemačka i Francuska i neke druge, verovatno će činiti to jezgro, prvi krug. A onda, nizom koncentričnih krugova, doći ćemo i mi na red”, kaže Visković.

On ne isključuje mogućnost ni da Srbija, s obzirom na naš temperament, izgubi strpljenje čekajući da se EU konsoliduje. Visković podseća na reči čuvenog oksfordskog sociologa lorda Darendorfa da vlast možeš promeniti za šest sati, zakone za šest nedelja, ekonomiju za šest godina, a mentalitet za šest decenija. „Bojim se da je u ovom slučaju naš mentalitet veliki problem. Mi smo suviše emotivni i retko racionalno reagujemo. Kod nas analiza šta dobijamo, a šta gubimo, gotovo da nije poznata. Više je prisutan osećaj pravičnosti ili pravde i ljudi se ponašaju prema tome, što nije dobro ni za međunarodne odnose ni za unutrašnju politiku”, smatra Visković i dodaje da smo ipak nekada s pravom ogorčeni, jer ponekad unutar EU postoje dvostruki standardi koji se neretko primenjuju i prema Srbiji.