Test opšte kulture

Kad sam pre 25 godina upisivala studije etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, prijemni ispit se sastojao iz pisanja eseja i usmene provere znanja iz nacionalne istorije. Ovako su profesori mogli da steknu relativno pouzdan utisak o osnovnoj pismenosti kandidata, njegovoj sposobnosti da logički i dosledno ispolji svoja razmišljanja i o njegovom opštem obrazovanju iz predmeta koji se smatrao bitnim za buduće studije. Neposredni susret profesora i studenta i razgovor licem u lice, tokom dugog niza godina smatrani su najpouzdanijim načinom da se izaberu najbolji. Od tada se promenio sistem studiranja i ispitivanja, a većina provera se odvija pismenim putem. Na prijemnom ispitu je, na nekim fakultetima, uveden tzv. test opšte kulture, koncipiran tako da za kratko vreme proveri „znanje“ većeg broja prijavljenih. Test se po pravilu sastoji od nemalog broja pitanja s ponuđenim odgovorima, a spektar obuhvaćenih tema i oblasti gotovo je neograničen. Kao u kakvom enigmatskom časopisu, ovde se mogu očekivati pitanja iz oblasti popularne i elitne kulture, iz istorije i savremenosti, iz prirodnih i društvenih nauka, dnevne politike, žute štampe i još žuće realnosti... Često sam se pitala šta se o studentu može saznati na osnovu ovakvog testa. Da je manje ili više informisan, to svakako! Ali o čemu svedoči količina informacija kojom neko operiše? Ponajviše o memorijskim kapacitetima određene osobe, ali i o njenoj zainteresovanosti za informacije. S druge strane, ova vrsta testa ponajmanje može da odgovori na pitanje intelektualnih osobina budućeg studenta i njegove sposobnosti da informacije analizira, kritički povezuje i stavlja u odgovarajući kontekst, da sagledava celinu kulturne stvarnosti i da se konstruktivno prema njoj odnosi. Zanimljiva je činjenica da je test opšte kulture u jednom trenutku preimenovan u test opšte informisanosti. Iako je ovakav naziv više odgovarao sadržaju testa, njime nisu razrešena neka suštinska pitanja i problemi koncepta – da li je saznanje koje se na ovaj način dobija o kandidatu relevantno? I više, odnosno, manje od toga – relativizacija pojma i sadržaja kulture dodatno je naglašena promenom naziva – kultura je pretočena u informaciju.

Test o kome ovde govorim samo je primer – metafora onoga što se desilo u svim segmentima života savremenog srpskog društva. U njemu je kultura pretvorena u sićušan segment rascepkane realnosti, ispražnjen suštinskog potencijala celine kulturnog mehanizma – da stvara i obnavlja smisao.

Sijaset je pokazatelja da je proces razaranja u našem društvu otišao predaleko. Jedan od njih je i stanje u nauci o kome se u poslednje vreme dosta pisalo i govorilo. Neadekvatan sistem finansiranja i vrednovanja, zakonska neusaglašenost dokumenata kojima se nauka uređuje, nepostojanje transparentnih registara naučnih radnika i njihovih radova, neki su od formalnih problema. Oni suštinski su brojniji i tragičniji – nerazumevanje svrhe i prirode fundamentalnih naučnih istraživanja, zanemarivanje značaja i uloge nauke u podizanju kulturnog nivoa, marginalizacija srpskog jezika i disciplina orijentisanih ka nacionalnim temama, vulgarizacija ideja, ultimativni zahtev za merkantilizacijom naučnog proizvoda, potpuno odsustvo stvarnog demokratskog procesa pri donošenju važnih odluka u vezi sa sudbinom nauke... I tako godinama.

Ipak, nakon burnog proleća, a zatim neizvesnog i pomalo teskobnog leta, stvari su se pomerile sa mrtve tačke. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja dobilo je svog čelnog čoveka, a nedavno je imenovan i Nacionalni savet za nauku, telo koje Srbija nije imala duže od godinu dana i u čijem je odsustvu donet niz zakonskih i podzakonskih dokumenata, uglavnom na štetu razvoja nauke i naučne zajednice. Kao i mnogo puta ranije, među naučnicima se pojavio tračak nade – da će novopostavljeni biti mudriji, stručniji i odgovorniji od prethodnih, da će imati hrabrosti i snage da se uhvate u koštac sa suštinskom reorganizacijom i revitalizacijom naučnog sistema. Da neće rasipati energiju na polovična i neadekvatna rešenja, da će se odlučiti da sačuvaju malobrojnu, ali ipak strateški važnu naučnu zajednicu i potencijal koji ona ima.

Rekla bih da je ovo definitivno poslednja šansa i pravi test opšte kulture koji treba, i to s visokom ocenom, da polože i oni koji odluke donose i oni koji ih sprovode – i ministri, i predsednici, i pomoćnici, i sekretari... i naučnici.

Viši naučni saradnik u Etnografskom institutu SANU