Dižem glas za svoje bolesnike

Asklepije, starogrčki bog lekarske veštine i lečenja, sin Apolona i Koronide, mogao je da izleči svakog bolesnika, čak je i mrtve u život vraćao. Bojeći se da bi se širenjem lekarske veštine ljudi mogli sasvim spasiti smrti, da bi se uskrsavanjem mrtvih remetio red u prirodi, Zevs ubija Asklepija gromom. Po drugom mitu, ubio ga je zato što mu se Pluton žalio da je broj mrtvih značajno opao.

Tokom proteklih vekova, na svu sreću, mnogo toga se promenilo i danas lečenje i izlečenje bolesnika zavisi od dobro organizovanog, kvalitetnog, efikasnog, bezbednog i na naučnim dostignućima ustrojenog zdravstvenog sistema. Naravno, lekari nisu „džepno izdanje bogova” i njihova uspešnost se kreće u mnogobrojnim jasno definisanim okvirima kao što je npr. i dostupnost novih (inovativnih) lekova. Međutim, ti novi lekovi koji dovode do zalečenja ili izlečenja, uz efemerne neželjene efekte, godinama su za naše bolesnike bili samo činjenice s interneta ili (surova) spoznaja da ih ima u susednim zemljama, npr. Hrvatskoj, Albaniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Napokon, posle višegodišnjeg insistiranja struke i udruženja pacijenata, Centralna komisija za lekove Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) 23. septembra utvrdila je spisak od 28 prioritetnih lekova, što je omogućilo pokretanje postupka za zaključenje posebnih ugovora s proizvođačima tih lekova. Ne sporim činjenicu da među ovim lekovima ima i neophodnih, ali šta je s ostalim lekovima (više od 180) koje godinama, posle registracije i stručne verifikacije, željno očekuju naši bolesnici.

Na primer, od 2012, do danas, registrovano je u Srbiji pet antivirusnih lekova za lečenje hronične hepatitis Ce virusne infekcije. Hepatolozi Srbije su na stručnim sastancima jasno definisali protokole lečenja sa (samo) tri nova leka, i to u pisanoj formi dostavili RFZO. U ovom trenutku, više od 2.000 bolesnika s hroničnim hepatitisom Ce ili cirozom jetre, čeka inovativne lekove, svesni činjenice da im vreme nije saveznik. Naime, bolest je progresivna s mnogobrojnim komplikacijama i razvojem karcinoma jetre, što rezultira visokom smrtnošću u kratkom vremenskom periodu. Problem čine složenijim i činjenice da ova infekcija značajno redukuje kvalitet života bolesnika i donosi epidemiološke probleme jer se prenosi putem krvi, seksualnim putem i s inficirane majke na novorođeno dete.

Ne zaboravimo da je u Srbiji oko 80.000 ljudi inficirano ovim virusom. Zato ostaje nejasno na osnovu kojih stručnih kriterijuma i etičkih principa je usvojena prioritetna lista lekova? Kako saopštiti bolesnicima s hroničnom hepatitis Ce virusnom infekcijom, ili nekim drugim kliničkim entitetom, da oni mogu/moraju da čekaju neka bolja vremena i veće razumevanje onih koji odlučuju o njihovim životima. U međuvremenu, mi kliničari ćemo bespomoćno posmatrati njihovo umiranje, pokušavajući da im olakšamo poslednje dane života. Kako saopštiti kliničarima da sav njihov trud i potrošeni sati na usaglašavanju i izradi protokola lečenja nisu uvaženi kao razumni, urgentni, stručno utemeljeni i ekonomski opravdani predlozi? Ko je „nametnuo” Centralnoj komisiji za lekove (termin koji navode pojedini članovi komisije u internom razgovoru) da razmatra samo lekove iz četiri oblasti humane medicine i da ti troškovi budu u okviru jasno određenih finansijskih sredstava? Ko je preuzeo ulogu da odlučuje o tuđim životima? Da li i u ovoj situaciji važi pravilo da u zemlji gde imena i funkcije igraju glavnu ulogu, struka, medicinska etika i opšteprihvaćeni vodiči dobre kliničke prakse postaju nebitni? Da li i ova situacija potvrđuje pravilo da je Srbija zemlja mudraca, sveznalica i eksperata mlađih od trideset godina i da je zametno i zaludno savetovati nekoga? Jasno mi je da je Srbija siromašna zemlja, ali sam siguran da se preraspodelom postojećih sredstava, iz drugih sfera života i rada, može obezbediti neophodna finansijska podrška lečenju najtežih bolesnika. U suprotnom, primenjivaće se zakon prirodne selekcije, što je za nas lekare ravno sveukupnoj katastrofi. Dižem glas za svoje bolesnike.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu