Anonimusi su ljudi koji sve podnose

Beogradski slikar Momčilo Moma Antonović  je anonimuse, nepoznate ljude, ovekovečio na crtežima koji će do 22. oktobra biti izloženi pod zajedničkim nazivom „Pohvala anonimusu II”, u beogradskoj galeriji „Grafički kolektiv”. Za pet decenija koliko je prisutan na našoj likovnoj sceni, Moma Antonović je stvorio značajan opus. Sa svojim ekspresionističkim izrazom umetnik ulazi u dubine ljudskog bića i govori nam ko smo i u kom vremenu živimo. Naš sagovornik je, slikovito rečeno, enciklopedija zanimljivih detalja o velikim ljudima sa kojima se družio na beogradskoj akademiji u klasi Nedeljka Gvozdenovića, a potom i u starim beogradskim kafanama u kojima se okupljao umetnički svet. Bio je uspešan pedagog, dva puta prodekan i u tri mandata dekan na FLU. Statistika kaže da je na put izveo 284 studenta, a kao slikar priredio 70 samostalnih i učestvovao na 600 kolektivnih postavki širom sveta.

Zašto ste imali potrebu da nacrtate anonimne ljude na brutalno realistički način, čak groteskno? Čime su vas zainteresovali?

Ovo je drugi deo izložbe, a prvi je izložen prošle godine u galeriji Opštine Vračar, zahvaljujući mojim studentima, u organizaciji Centra „Šumatovačka”. Sada u galeriji „Grafički kolektiv” predstavljam oko 90 radova, a za narednu postavku sledeće godine izbor bi trebalo napraviti između 300 dela. Oduvek sam rado stvarao crteže i imam ih oko 30.000. Izložba mojih anonimusa potekla je iz mog procesa odrastanja uz pomoć Dantea, Roterdamskog, Hakslija. Imam izraženo vizuelno opažanje: ako odem u ambulantu, posmatram ljude i pamtim. Isto se događa u Knez Mihailovoj prepunoj ljudi, koji vas često „izudaraju” ne gledajući kuda idu. Ovde sam te likove, anonimuse, preobratio, ne u ono što jesu, nego u ono što bi mogli da budu. Ta brutalnost nije trenutno iskazana, u sadašnjosti, već prolazi kroz moje osećanje situacije i čitave atmosfere u kojoj ljudi strepe od sutrašnjeg dana, ratova, nedostatka posla, novca. Ne podsmevam se njima, već želim da ukažem da su brutalnost i agresija možda već tu. Nezaustavljiv sam u slikanju anonimusa.

Da li ljudska nesavršenost izaziva teskobu i zašto je naziv izložbe „Pohvala anonimusu”. Čime je on to zaslužio?

Ovom izložbom nudim gledaocu da sam odabere i prepozna na crtežima druge osobe. Na otvaranju postavke je bilo zanimljivo, neki su pronašli među njima profesore, rođake... Dešava se da ponekad sretnem nekog ko kaže: Momo, kako si? I ode ne sačekavši odgovor. Živimo u ubrzanom svetu i stalnoj zebnji, teško je čak i u umetnosti otkriti tajnu ovog sveta. Prostor je takođe sudbina čovekova i svakom predstoji da ga sačuva. Evo, ovaj prostor „Grafičkog kolektiva” bi trebalo da sačuvamo. Ko su anonimusi? To su srećnici, nesrećnici, ali su svoji. Oni su narod. U samoći otkrivaju sebe, svoje želje, nade, moći, nemoći... A pohvala im sledi jer postoje, sve podnose, opstaju, učestvuju, prolaze...

Dobili ste značajne nagrade za slikarstvo, između ostalog i priznanje na 21. Oktobarskom salonu 1980. godine. Šta se promenilo na našoj umetničkoj sceni od tada?

Tadašnji Oktobarski salon je drugačije izgledao od današnjeg. Polovinom devedesetih ga je preuzeo Kulturni centar Beograda i on je postao međunarodni. Nekada je bio vezan za Dan Beograda i srpsko stvaralaštvo. Bio je to period sazrevanja samih autora i vreme nagrada, konkursa, svake godine su se događali otkupi slika. Evo poređenja: imate noćnu leptiricu koja krene prema svetlu i padne, to traje jedan trenutak. Tako i savremena umetnost. Još se ne zna šta je donela. Performans je predlog, on samo predlaže nešto. Ipak, neću da kritikujem savremenu priču, pratim je i nemam rigorozan odnos, ali to nije naše pitanje, mi smo to preuzeli. Sve je kultura, i ovaj prostor gde sedimo, ali ona mora da se hrani, da ima materijalnu osnovu.

Da se danas pojavite pred studentima šta biste im rekli?

Danas ja ćutim, a oni meni govore. Da se pohvalim: mnogo studenata je bilo u mojoj klasi, putuju po svetu i šalju mi kataloge. Svako od njih je otišao da istražuje jedino što je dobio od mene, a to je sloboda. Studenti su pomalo vanzemaljci, mladi, zajapureni, željni, puni stvaralačkih  impulsa. Na otvaranju izložbe, pre neki dan, došlo ih je desetak i te njihove zagrljaje sam osetio dublje nego što sam mislio. Znači da su oni i dalje sa mnom.

Susret sa Zorom Petrović

– Krajem avgusta 1958. krenuo sam vozom iz Kraljeva na prijemni ispit u Beograd. Stigli smo do Lapova oko tri noću i jurnuli na burek. Dok sam se sagnuo da na česmi popijem vodu, voz mi je pobegao. Seo sam na staničnu klupu i počeo da plačem. Šef stanice me je smestio u jedan teretni voz za Beograd i ja sam do jutra ležao na podu, na svojoj torbici ispod glave. U svitanje sam stigao na peron, jedan taksi se zaustavio, pojavljuje se gospođa sa šeširom i kaže: „Mladiću da li idete da polažete prijemni na Akademiji?” Odgorio sam potvrdno i ona me povezla do Pariske ulice. Posle sam saznao da je to bila slikarka Zora Petrović. Ona mi nije predavala, ali mi je na prijemnom ispitu skrenula pažnju da pazim na ruke kad slikam – seća se Moma Antonović susreta sa velikom umetnicom.