U zemlji vafla i kablova

Neretko poželim da napišem neki pasus o sličnostima irskog i srpskog naroda i uvek me neko pretekne. Onda žalim što sam propustio priliku za tim, ali šansu da popijem pivo s irskim navijačima kad dođu u Beograd nikada ne propuštam. Tako i ovoga puta, što zbog posla, a što zbog pasije, našao sam se okružen Leprikonima. Posle obavljenih nekoliko namenskih razgovora o fudbalu, više onako šeretski, upitao sam jednog od njih: „A što vi ne želite toliko ’Eplove’ pare?” Imao sam u vidu izjavu ministra finansija Republike Irske Majkla Nunana, koji je rekao da se „snažno protivi” odluci Evropske komisije o „Eplovom” plaćanju poreza.

Veseli Irac se, kad sam mu to pomenuo, odmah otreznio. Pomislio da sam, svojim pitanjem, izazvao međunarodni skandal, ali Irac mi je objasnio da je on poreski savetnik i da naručim dva piva i načuljim uši.

Čudno je inače koliko je nezapaženo prošla vest o presudi Evropske komisije, kojom se nalaže američkoj kompaniji „Epl” da plati neverovatnih 13 milijardi povratnog poreza Irskoj. Nekako su tog dana svi portali i novine preneli tu vest kao „servisnu”, kao da u njoj nema ničega spektakularnog.

Naime, pristupanjem Evropskoj uniji vi se kao država članica obavezujete da ćete slediti određene odluke, davati podršku određenim planovima, ustrojiti zakone itd. Kod nas se pak ta priča svodi na to da ćemo „morati mrzeti” Ruse, da ćemo „morati voleti” istopolne brakove i da ćemo „morati jesti” genetski modifikovanu hranu.

Da se članstvo u Evropskoj uniji ne zasniva samo na ove tri nabacane „gluposti”, pokazao nam je baš taj primer Irske od pre mesec i više dana. Evropska unija je jasno rekla Ircima da moraju poštovati zakone unije kojoj su pristupili i u stvarima kao što su ekonomija, porez, strane kompanije, a ne samo Rusija, LGBT zajednica i GMO hrana. Jednostavno, Irska je privlačila strane ulagače šakom i kapom slično kao što mi pokušavamo danas i davala je stranim kompanijama toliko odrešene ruke da je i za naše uslove to prosto – bezobrazno.

Ali im je upalilo, uz veliku razliku što njihova vlada nije reklamirala Irce kao jeftinu i vrednu radnu snagu, već je davala, opet kažem, bezobrazne poreske olakšice, često skrivene od očiju javnosti, pa se samo nagađalo koliko zaista „Epl” plaća Irskoj. Niko nije verovao da plaća celih 12,5 odsto poreza na dobit, ali niko nije očekivao da je ta brojka 2014. godine došla na neverovatnih 0,005 odsto. Bitno je reći da je procenat varirao tokom godina, to jest da se dogovor iznova i iznova menjao. I baš iz tog razloga kod nas dolaze fabrike vafli, kablova i čačkalica, a kod njih je došao „Epl” i zaposlio hiljade ljudi i dao plate opet bezobrazno veće nego fabrike vafli i kablova. Kada dođe „Epl” u Šabac, a u njihovom slučaju došao je u grad Kork, sa svojim megaprofitom, vi ćete „pevati”.

Kao što kaže moj irski prijatelj, ovaj slučaj će se razvlačiti još dugo i „Epl” 99 odsto neće napustiti Irsku. Veliki igrači u trci za velikim novcem uvek nađu način da gospodski podele kolač: SAD nikako ne odgovara da „Epl” zaista plati globu jer bi oni morali povući novac iz svojih rezervi zbog tamošnjeg zakona; Irska ne želi novac koji joj je namenjen da ne bi izgubila „Epl” i još stotinu takvih kompanija; i naravno „Epl” ne želi da bude zapisan kao najveći platiša zakasnelog poreza u istoriji. Jedino pitanje koje će se morati razrešiti je zašto je EU pokrenula ovo pitanje baš sada.

Ipak, dugoročno gledano, presuda će imati krupne konsekvence na buduće strane investitore. Niko od njih neće želeti da se „znoji” kao Tim Kuk iz „Epla”, već će tražiti državu s obrazovanim i vrednim ljudima. Znate gde? Van Evropske unije, jer mu ne odgovaraju njeni zakoni. Teško je verovati i da je neko voljan seliti veliku korporaciju na Devičanska ostrva ili u Panamu, nego će to ipak biti, Volerstinovim rečnikom, država poluperiferije, a ja bih voleo da to bude Srbija.

Vreme je da odlučimo da li želimo da budemo zemlja svinjara, vafli i kablova ili zemlja prosperiteta i pristojnog života. Da znate samo s kojom pasijom moj irski prijatelj brani „Epl” i svoju vladu zbog odluke da ne prihvate 13 milijardi dolara koji im sudskom presudom pripadaju – ostali bi šokirani!

Ako se već igraju zakulisne radnje na globalnom planu, u šta više niko ni ne sumnja, u situaciji kad nema sudije na domaćem terenu, i mi moramo igrati, hajde da kažemo – domaćinski. Pa neka nas za 20 godina i uhvate s rukom u medu, pa da istom pasijom branimo stranu kompaniju i našu vladu kao što to radi moj prijatelj Metju iz Dablina.

Sociolog