Gorštaci iz starih vremena

Pančevo – Odavno sam želeo da napravim film o mojim sugrađanima, čuvenim, pa i „ozloglašenim” Margićanima. Posmatram ih i slušam priče o njima već godinama i shvatio sam da su specifični, jer se bave se nekim drugim poslovima i žive u „svom” delu grada, mada i to sve ređe, po starim uzusima, iako su i sami građani Pančeva. Oni su paori, ali ih njihov mentalitet građanina-seljaka čini celinom za sebe – baš su „selo u gradu”, kako sam i naslovio dokumentarac. Žilav je to bio svet, jer u doba komunizma kada je postojao strah da se ide u crkvu i praktikuju stari verski običaji, stanovnici Margite nisu marili za „nove običaje”. Imali su svoju autonomiju, čuvali kulturni identitet i navike i to mi je bio osnovni motiv i tačka polaska za odgovor na pitanje da li su oni bili hrabriji od ostalih Pančevaca, ili im je situacija išla naruku – priča Radovan Đerić, autor filma „Selo u srcu grada” i dobitnik nagrade za najbolji domaći dokumentarni film na upravo završenom 25. međunarodnom festival u etnološkog filma u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Đerić je, po sopstvenoj proceni, na festival stigao kao autsajder. U katalogu manifestacije nijedan njegov film, a ovde je imao tri autorska i jedan u kom potpisuje kameru nije ni spomenut, pa tako ni „viđen za kakvo priznanje”.

Tek kasnije u takmičarskoj konkurenciji 230 filmova iz 40 zemalja sveta, u užem izboru od 32, odskočio je ovaj nagrađeni. „Selo u srcu grada” traje četrnaest minuta i bilo je samo tri izlaska na „teren”, dok je montaža potrajala, jer je po autorovim rečima obrada „sirovog” materijala uvek muka, najviše zato što dokumentarna forma diktira pravednost i istinitost, a sa tim su uvek u borbi subjektivan osećaj, emocije… Sklopio je priču samo od tonskih zapisa sagovornika i kadrova, a mi pitamo da li su Margićani autentični i danas.

– Sve manje. Ta autentičnost se, nažalost, sve više gubi, a ovaj kraj je kao nekakva enklava naravi i običaja. Jedan od njih, stariji čovek rekao mi je da su „pravi” samo oni koji imaju konje, a pošto više nema konja, nema ni Margićana. Konji su nekada služili pri obradi zemlje, a danas još samo za paradu. Danas su trošak i oni koji ih još drže pravi su junaci, jer konji ne rade ništa, a mnogo koštaju svoje vlasnike. Ta njihova ustrajna želja da sačuvaju identitet ide do granica zdrave pameti i logike. Drže paradne konje, koje prošetaju jednom godišnje kroz grad, a čitave godine samo imaju brigu oko njih – kaže Đerić.

Urbani Pančevci poznaju svoje komšije kao naprasite, a Gornju varoš u kojoj je Margita država za sebe, nije tajna u prošlosti su čak i izbegavali, jer su se u ovom kraju, recimo zbog devojke, mogle doživeti i razne neprijatnosti.

– Takva Margita je nestala, uverio sam se da više nisu toliko zatvoreni, a poslednji gorštaci žale za tim prošlim, slavnim vremenima i kažu mi u filmu „bolje da nam je ostala kaldrma, jer sad nam pored kuće prolazi magistrala”. Oni su ostali na svome, a ja sakupljam materijal za nove priče, gledam i razmišljam. Baviću se i dalje ovim delom sveta i njegovim identitetom. Pokušavam da nađem jednu stvar, jedan element, a zajednički za sve – i za dođoše i za starosedeoce – navodi za „Politiku” Radovan Đerić, koji je već na terenu u potrazi za definicijom Banata, ako tako nešto uopšte postoji.