Izrael: blizu a daleko od rata

Već pet godina bukti građanski rat u Siriji sa svim posledicama razaranja, smrti: 250.000 poginulih i milioni izbeglica, od kojih je većina u zemljama okruženja, u Libanu, Jordanu, Turskoj, dok drugi očajnički pokušavaju da nađu utočište u zemljama Evrope. Izrael, koji sa Sirijom deli Golansku visoravan, do sada je bio pošteđen većih problema. Zašto?

Kad je izraelski premijer Benjamin Netanijahu u martu prošle godine održao strastveni i veoma emocionalni govor protiv sporazuma s Iranom u američkom Kongresu, prvi put zaobišavši instituciju američkog predsednika, bilo je jasno da je to izraelskoj državi bilo veoma važno. Poznato je da administracija Baraka Obame i vlada s Netanijahuom na čelu nisu baš „u ljubavi”, što se često dovodi u vezu i s ličnim nesimpatijama između dvojice lidera. To ne znači da je Vašington ikada odustao od odbrane interesa svog strateški važnog partnera na Bliskom istoku.

Sve se dešavalo pred istorijsko potpisivanje sporazuma između SAD i zapadnih saveznika, s jedne strane, i Irana, s druge, oko obustave nuklearnog programa u vojne svrhe. Razumljiva je zabrinutost u Jerusalimu. Izjave mula iz Teherana od dolaska na vlast ajatolaha Homeinija bile su sve samo ne prijateljske prema izraelskoj državi. Mogućnost da Iran napravi atomsku bombu koju bi mogao da upotrebi zastrašujuća je za čitav svet, a posebno za Izrael, kome su neprestano bile upućivane pretnje iz Irana.

I kakve sad to veze ima sa Sirijom? Iz jednog imejla koji je otkrio „Vikiliks” neke stvari postaju jasnije. Navodno je Hilari Klinton na skupu u Istanbulu 2012. godine izjavila da bi rušenje sirijskog predsednika Bašara el Asada omogućilo miran san Izraelcima. Na prvi pogled ova izjava nije logična. Izrael, okružen Arapima, vodio je ratove sa skoro svim arapskim susedima. S Egiptom i Jordanom ima mirovne sporazume. S te dve države Izrael ima i diplomatske odnose. Druge arapske zemlje još nisu poslale ambasadore u Tel Aviv – sve dok se ne reši palestinsko pitanje. Ipak, već duže vreme nema ratova sa susedima. Iran jeste islamska, mada ne i arapska zemlja, ali direktnih konfrontacija nije bilo.

Pre rata 1967. godine, koji je Izrael dobio, iz Sirije se pucalo na Izrael. Posle okupacije Golanske visoravni, te iste godine, stvari su se promenile. Golanska visoravan je od strateškog značaja. Južna Sirija i Damask jasno su vidljivi sa Golana i to daje veliku prednost Izraelu. Tu su i važni izvori vode koja se sliva u Galilejsko jezero, odakle jevrejska država pokriva trećinu svoje potrošnje vode. Zemljište je plodno, a na Golanu su izrađena i mnoga jevrejska naselja. Druzi, koji i dalje žive na izraelskoj strani Golana, ne prave ozbiljnije probleme. Manje-više, ta nova granica je bila mirna i Izrael je izlazio na kraj i s ocem i sa sinom, Hafezom i Bašarom el Asadom.

Ali okruženje nije mirno. Posle ,,arapskog proleća", s ratovima i nemirima koji su započeli u Tunisu i napravili haos u Egiptu, a posebno u Libiji, situacija se drastično promenila. U Libanu šiitska milicija Hezbolah neprijateljski je raspoložena prema Izraelu. Aktivno se uključila u rat u Siriji i stala na stranu Asada, koji je alavit, pripadnik jedne šiitske sekte. Izdašnu pomoć trupama Asada i Hezbolahu šalje šiitski Iran, čiji generali i stratezi pomažu predsedniku Asadu u borbi protiv sunitske Islamske države i pobunjenika.

Ideja Klintonove, koja je tada bila državni sekretar u Obaminoj administraciji, bila je da se rušenjem sirijskog predsednika onemogućava uticaj i moć Irana da preko svojih posrednika, kao što su Hezbolah i Asad, naškode Izraelu. Time bi se ublažio i strah jevrejske države da gubljenjem monopola kao jedina država u regionu s nuklearnim oružjem (činjenica koju, doduše, izraelski političari nikad nisu javno priznali), gubi primat i kontrolu situacije na svojim granicama.

Nisam sigurna da je u ovom trenutku – s iskustvom koje svet ima s rasparčanim Irakom posle svrgavanja Sadama Huseina i rasturenom Libijom posle Gadafija, propalim ili slabim državama (Liban) gde se vode verski ratovi između sunita i šiita, i gde veliki igrači iz Vašingtona, Moskve, Rijada i Ankare, vuku konce –rušenje Asada po svaku cenu najbolje rešenje. Izrael sigurno ne bi želeo u susedstvu neuspelu državu poput Libije, gde se razna plemena bore za prevlast u zemlji i gde je teško zavesti kontrolu.

Potpisivanje nuklearnog sporazuma s Iranom primoralo je Teheran na velike ustupke. Jedan od najvažnijih jeste taj što su međunarodni inspektori ušli u nuklearna postrojenja u Iranu. Međutim, taj sporazum ima rok trajanja. Za sada, bar u narednih 10 do 15 godina, Izrael i dalje ostaje jedina atomska sila na Bliskom istoku.

To vreme moralo bi da se iskoristi da se situacija u ovom eksplozivnom delu sveta stavi pod kontrolu.

Novinar