Ženine ljubavi

Kada kažemo „žena”, to se može odnositi na bilo koju odraslu osobu ženskog pola, bilo da ona ima 60, 40 ili 20 godina. Ako pođemo od pretpostavke da tokom svog odraslog života ljudi nisu uvek isti, da se menjanju, da u psihološkom i emotivnom smislu rastu, razvijaju se i sazrevaju, onda sledi da se menjaju i njihovi stavovi prema nekim važnim životnim pojavama kao što je ljubav. Pitamo se da li postoje izvesne pravilnosti u menjanju odnosa žene prema ljubavi, a u skladu sa njenim godinama, koje naravno ne važe za svaku pojedinačnu osobu, iako važe za većinu generacije.

Žena u dvadesetim godinama oseća da je na početku odraslog života. Veoma je radoznala šta je čeka u životu, usmerena je na svoj izgled, privlačnost i istražuje koliko je prihvataju muškarci. Iako se prepušta u ljubavi, ona svoje emotivne veze često doživljava samo kao zabavljanje. Ozbiljno vezivanje odlaže za neko drugo vreme kada bude smatrala da je dovoljno proživela, iskusila, proputovala i zabavila se.

Žena u tridesetim godinama je posvećena onome što se može nazvati „svijanje gnezda”. Ona je emocionalno spremna za ozbiljno vezivanje s odgovarajućim partnerom i za rađanje deteta ili dece. Nakon porođaja se posvećuje ulozi majke, a majčinsku ljubav stavlja iznad partnerske ljubavi. Često ima problem da uskladi ljubav prema detetu, partneru i roditeljima.

Žena u četrdesetim po pravilu je emocionalno zrela žena koja je ostvarena kao partnerka, kao majka, koja se oseća kompetentno kako u poslu koji obavlja tako i u socijalnim kontaktima. Ona je svesna svojih kvaliteta, ali i nedostataka, tako da prihvata sebe i zrači samopouzdanjem. Njen brak je stabilan, a kako deca još nisu odrasla, veoma joj je važna uloga majke.

Partnerski odnos žene u pedesetim je definisan i udoban, ali ona često ima doživljaj da se u prethodnom periodu uglavnom posvećivala sada već odrasloj deci, ali i partneru s kojim je u braku. Pedesete su one godine kada ljudi emocionalno uviđaju da je život konačan, tako da im raste odgovornost prema sebi i načinu na koji nastavljaju da žive. Žena u pedesetim često zaključuje da je u izvesnoj meri samu sebe zapostavljala i da je došlo vreme da se okrene sebi, da više voli sebe, da više brine o sebi i svom zadovoljstvu. Često se usmerava na ostvarenje svojih ličnih interesovanja, počinje da putuje i posećuje ona mesta koja je oduvek želela da poseti.

Žena u šezdesetim je često u ulozi bake koja se ostvaruje pružanjem ljubavi unucima. Ona otkriva „bezuslovnu ljubav” prema unucima, oslobođenu one vrste odgovornosti koju imaju roditelji.

Iako svaka generacija gleda na svet iz svoje perspektive, smatrajući da su njene životne vrednosti i pogledi na ljubav oni pravi, ljubav treba sagledavati transgeneracijski.