Vek bavarske legende

Za svetsku slavu Bavarske, pored piva i kobasica, najzaslužniji su i „Be-Em-Ve” automobili. Jedinstvena atmosfera, koju odslikava sportski karakter, elegancija ali i konzervativnost, dobila je novo značenje, u kombinaciji sa specifičnim konstrukcionim rešenjima.

I sada, u godini kada slave vek postojanja, čini se da je konkurencija uvek u zaostatku, mada, na sve to mnogo utiče istorija čuvenog brenda, ostavština prvih turbo motora, sistema vešanja ili hidrauličnih viljuški na motorciklima uz još mnoštvo tehnoloških izuma koji su ih smestili – na vrh.

Verovatno ni sam Gistav Oto, sin pronalazača četvorotaktnog „oto- motora” sa unutrašnjim sagorevanjem, nije znao kakav će potez načiniti, usred vrtloga Prvog svetskog rata, kada je 1916. godine udružio svoju kompaniju za proizvodnju avio-motora, sa firmom „Rap Motorverk”.

Prvih godina kompanija se bavila sklapanjem „ve 12” avio-motora, za potrebe „Austro–Dajmlera” (kasnije „Mercedes–Dajmler”).

Sam naziv „Bajeriš Motoren Verk” ili „Be-Em-Ve” (BMW) je nastao ratnih godina, a 1917. godine predstavljen je i znak: krug plavo-bele boje, prikazan kao kretanje aviona sa propelerom koji označava bele elise na plavom nebu.

Iako su posle rata bili primorani da prekinu proizvodnju avio-motora, po uslovima Versajskog sporazuma, kompanija se 1923. preusmerila na proizvodnju motocikala. Kada je posleratni ugovor prestao da važi, ponovo su počeli da proizvode automobile.

Preuzeli su 1929. godine proizvođača automobila „Ajzenah” sa modelom „diksi” pod licencom britanskog „Ostina”. Kada je 1931. istekla licenca za „diksi”, Bavarci su dizajnirali svoj prvi automobil pod imenom „3/20”. Usledio je model „303” sa karakterističnom prednjom maskom u obliku „dva bubrega” i zvezda je rođena.

Čak ni razoreni pogoni u Minhenu, nakon završetka Drugog svetskog rata, kada je više od polovine proizvodnih kapaciteta ostalo u Istočnoj Nemačkoj, iza „gvozdene zavese”, nisu srušili ovog tehnološkog giganta.

Ubrzo, 1951. godine nastali su prvi modeli automobila „501” („Barokni anđeo”), a potom 1955. i čuveni „507”.

Legenda živi uspešnije nego ikada, punih sto godina od nastanka, genijalnošću sina, još slavnijeg oca, samo sada i kao vlasnik „Minija”, „Rols Rojsa”, „Huskvarne”.

Reformatorski potezi čuvenog predsednika Bernda Pišetšridera, koji se 1994. godine usudio da osnuje prvu kompletnu fabriku van Nemačke, u Spartanburgu u Južnoj Karolini u SAD, zauvek su promenili čuvenu kompaniju.

Ipak, kupovina poslednjeg nezavisnog proizvođača automobila u Velikoj Britaniji – „Rovera” 1994. godine pretila je čak da zauvek uništi „Be-Em-Ve”.

Početna ulaganja od dve milijarde tadašnjih maraka pretvorila su se za sedam godina u beskrajno pokrivanje gubitaka ovog „Engleskog pacijenta” (kako su ga nazivali po čuvenom filmu jer se kompanija sporo oporavljala) od čitavih sedam milijardi maraka.

Ipak, snagom brenda, kasnijim tehnološkim inovacijama i uspešnim rezultatima „ispeglali” su strateške i poslovne promašaje koji su mogli da se završe kobno.

Nakon vizija za novih 100 godina, koje su najavili sa revolucionarnim „rols rojsom”, o čemu je „Politika” već pisala, i idejama za „minija”, sve vizije sažete su u memorandumu „Sledećih 100 godina”, gde se tehnološke i dizajnerske „akrobacije” prepliću sa naučnim dostignućima, alternativnim energijama i „nultim” zagađenjem.

Elvisov „507” u boji karmina 

U svetu glamuroznih, klasičnih automobila postoje i modeli sa minornim prodajnim rezultatima, ali sa specifičnošću, stilom, kvalitetima i tehnološkim inovacijama koje su uticale na generacije modernih automobila.

Jedan od njih je i „be-em-ve 507 roudster”, sportski auto, nastao 1955. godine, koji i danas slovi za jedan od najlepših sportskih dvoseda svih vremena.

A za njega je vezana i jedna priča.

Naime, kralj roka Elvis Prisli, kupio je „507” u doba kada je služio vojsku u američkoj bazi u Nemačkoj. Kako je popularnost pratila Elvisa i preko Atlantika, gomila egzaltiranih devojaka toliko je opsedala kasarnu da baza nije mogla da funkcioniše.

Nekako su saznale da je od desetine parkiranih automobila jedan i njihovog idola. Tako je automobil rok lepotana, u originalnoj beloj boji, bio neprestano prekriven otiscima usana obožavateljki.

Fanatično nakarminisanih usana, obično jarkocrvenim karminom, one su do besvesti ljubile sjajni dvosed. Kako je kralju dosadilo čišćenje automobila, priča dalje kazuje, prefarbao ga je u jarkocrvenu boju karmina, na tugu mnoštva šiparica.

Postoje podaci da je kasnije, 1963. godine, auto poklonio Ursuli Anders, kome se nakon toga izgubio trag.

Nekoliko decenija kasnije novinarka „Bimer magazina” Džeki Džuret pronašla ga je u ambaru kolekcionara Džeka Kastora, kraj San Franciska, koji je slavni oldtajmer poverio stručnjacima „Be-Em-Vea” na totalnu restauraciju i prefarbavanje u belu boju.