Volim izazove i često ih izazivam

48. BEMUS

Pijanista Ratimir Martinović izvešće večeras u Skupštini grada (20 č.) celokupan klavirski opus Vasilija Mokranjca. Ovog profesora na novosadskoj muzičkoj akademiji u 2017. očekuju koncerti i rad u žirijima na takmičenja u Italiji, Meksiku, Nemačkoj, SAD, Poljskoj i Kini, a radiće i na promociji muzike Vasilija Mokranjca u Evropi, SAD i Rusiji. Naš sagovornik je i direktor Fondacije Vasilije Mokranjac, osnovane pre dva dana, koja ima za cilj utemeljenje nagrada sa njegovim imenom, štampanje nota, snimanje i promocije CD izdanja, koncerte.

Klavirska muzika Vasilija Mokranjca nije mnogo izvođena. Recite nam onda koliko je zahtevna. Da li je ovaj koncert više izazov, „tvrd orah” ili logičan korak u vašoj karijeri?

Pre će biti da je baš njegoševski tvrd orah, izazov, a najpre fascinacija u pitanju. Ja volim izazove i često ih izazivam. Nekad ih savladam, nekada oni mene, ali to nije najvažnije. Važno je da se sledi taj jedva čujni unutrašnji glas koji nam svima nešto poručuje, onaj koji se baš u slučaju Vasilija Mokranjca tako glasno čuje u njegovim delima. Izvešću 12 dela. Njegovo prvo delo – Menuet iz 1944. premijerno ćy izvesti; Romantična sonata, Varijacije – oba iz vremena studija, pa onda obe Sonatine, svite Intime, Fragmenti ili Prelidi se zaista retko čuju. Tu i tamo neko svira neke etide ili Odjeke i tu se, najčešće i nažalost završava interes kolega za njegov opus. Ima, srećom i izuzetaka poput nekolicine mlađih pijanista koji su nedavno i snimili nekoliko dela. I to ohrabruje. Ova muzika pripada samom vrhu stvaralaštva na Balkanu. Ona nije „na prvu loptu”, niti je slatkorečiva. Mokranjčev stil je izuzetno zahtevan, vrlo razuđen, bogat polifon, sa brojnim tehničkim problemima koji svoja opravdanja apsolutno uvek imaju u službi muzičke ideje.

Nastupate od svoje 12 godine, a iza sebe imate više od 700 koncerata širom sveta, od Kanade do Kine. Niste se preselili u neki veći evropski centar, a verovatno je bilo ponuda?

Evropski centri su prenatrpani i ako je možda u prošlosti i bio imperativ da ste stacionirani u jednom od njih, danas je taj imperativ nestao. Na svoj poziv gledam kao na nešto potpuno intimno i vrlo lično. Kada ne bih morao, sigurno da ne bih nastupao koliko nastupam. Stalna putovanja, hoteli, koncertne sale, uvek različiti instrumenti, to me sve skupa ne čini srećnim. Ja sam drugačijeg kova. Tih 700 koncerata sam svirao više zato što moram da živim od nečega, a ne zato što sam žudio za njima. Sada sve više sviram isključivo ono što hoću, a ne ono što mi traže. To znači i manje nastupa jer, uvek ćete imati publiku za Šopena, Lista i Bramsa, ali ja imam malo drugačije ambicije od ponovnog prebiranja po ovim nesumnjivo genijalnim i fantastičnim kompozitorima. Ipak su oni toliko svirani, isvirani i ako hoćete – presvirani. Dakle, motivacija mi je ono nepoznato, a vredno. Ove godine sam otkrio Galinu Ustvolskaju čiji sam klavirski koncert svirao u Portugalu. Postoji još dosta vredne muzike kojoj tek želim da se posvetim, a među prvima je definitivno i Klavirski koncert Kšištova Pendereckog, valjda i zbog ličnog poznanstva s njim.

Čest ste gost na festivalima. Teže li oni više tome da otkrivaju neke raritetne partiture, popularišu manje izvođenja dela ili da predstave savremene autore?

Festivali umetničke muzike su kao pupčane vrpce vremena muzike, presek stanja struke. Ili bi to trebalo da budu. U svetu postoji i previše festivala – samo zato što su neretko zamena za kontinuiranu koncertnu delatnost, kao privid dešavanja, Potemkinova muzička sela. Ali, sami su muzičari za takvo stanje odgovorni. Postoji festival „Masters on the air” koji u raznim zemljama promoviše novu muziku. Ali ima i festivala koji neguju muziku određenog autora – Betovena, Šopena, Mocarta. Na Balkanu, pa i u istočnoj Evropi, festivali su sve više nedostojna zamena za redovni koncertni život. To je ozbiljan problem nezainteresovanosti struke da se pobuni protiv takvog odumiranja. Kada se gasio Jugokoncert, jedna od najstarijih koncertnih agencija na ovim prostorima, svega nekoliko ljudi je diglo glas protiv. Ali i taj usamljeni talas je brzo utihnuo i stopio se sa čamotinjom jezerski mirne i monotone muzičke svakodnevice. Moramo da menjamo takvu svakodnevicu.

Imaju li vaši studenti više prilika da se dokažu i probijaju u svet nego što je to bio slučaj u prethodnim decenijama?

Naprotiv. Nestankom velike zemlje, kakva je bila Jugoslavija, nestale su i brojne prilike nastupanja. Koliko je u prošlosti bilo lakše svirati u Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, ali i drugde u okruženju. I odnos države prema svojim talentovanim pojedincima je bio drugačiji. Danas su se okolnosti promenile, ne samo u pogledu politike države ili njenih granica, već muzika i na svetskoj sceni doživljava transformacije. Svet muzike se dramatično promenio nagore. Srednja kategorija izuzetno sposobnih izvođača gotovo potpuno se izgubila. Umetnost je ustuknula pred profitom, lažnim glamurom i hiperprodukcijom karijera mladih supervirtuoza koji sviraju na svim kontinentima, fantastično brzo i tačno, dok ne budu zamenjeni nekim drugim, još mlađim, još bržim i tačnijim, a onda i lepšim. Poslednjih godina je dovoljno da ste lepi i zgodni da vas neko lansira u muzičku orbitu. Mene takve orbite ne interesuju. Ja se lansiram kroz Vasine Odjeke, Intime ili Prelide u galaksije koje su svetlosnim godinama udaljene od ovih o kojima sada pričam. Zato studente učim da ne prestaju da se dive i čude, jer je to preduslov kvalitetne analize i rada. I naravno – ljubavi. Da shvate da su isuviše veliki da bi bili u malom i previše mali da bi sami bili u velikom.

Koliko je živa novosadska muzička scena – šta je odlikuje, šta joj nedostaje?

U Novom Sadu gotovo da i ne sviram, uostalom kao ni u Beogradu. Još uvek čekam potvrdu datuma mog koncerta u februaru – godine 2013. Ako se prezivate na „ić”, možete očekivati takav tretman od domaćih organizatora koncerata. Ja na to ne pristajem. Pre neku godinu svirao sam sa orkestrom u sinagogi na raštimovanom instrumentu. Umesto bisa, pozvao sam nadležne iz gradske uprave da, posle više od 25 godina, nabave novi instrument. Niko se na tu činjenicu nije osvrnuo, iako će vam svi potvrditi da su gradu potrebni novi klaviri. Ali, očigledno, pre toga su nam potrebni novi ljudi koji će znati da se za njih izbore. Celom regionu potrebni su novi talentovani ljudi, mlade, progresivne, ambiciozne i vredne snage, zdravog kritičkog uma i konkretne akcije, osvojenih evropskih standarda željni da stanje promene nabolje.