Zemlja na udaru zvezde smrti

ASTRONOMIJA
Nije kao u naučnoj uobrazilji na filmskom platnu „Ratovi zvezda”; istinska zvezda smrti, a ne izmišljeno nebesko telo veliko kao Mesec, jednog dana zasuće smrtonosnim zracima Zemlju.

Vatreni kovitlac toliko je silan da je u stanju da sprži naseljene svetove hiljadama svetlosnih godina udaljene. (Svetlosna godina je rastojanje koje svetlost, putujući brzinom od oko 300.000 kilometara u sekundi, prevali za godinu dana, a to je, otprilike, 9,6 biliona kilometara ili 9,6 hiljada milijardi kilometara).

Onespokojavajuće predviđanje obelodanio je, upravo, astronom Piter Tathil sa Univerziteta u Sidneju (Australija), umirujući nastrašljivije da će do takvog “sudnjeg dana” – ukoliko se dogodi – prohujati nekoliko stotina hiljada godina. Jedini (i dovoljan) uslov, za sada nepoznat, jeste da se naša planeta nađe u vatrenoj liniji budućeg strahotnog izliva gama-zraka. A ljudski rod je na iskušenju da nastrada i od drugačije kosmičke pretnje, zar ne?

Plameni pir u Strelcu

Užarena kovitlajuća zavojnica je, u stvari, par zvezda koje jedna drugu prate (i privlače u doslovnom smislu) obrćući se oko pretpostavljenog središta privlačenja (gravitacija), pri čemu svakih osam meseci načine zamišljeni krug. U nemilosrdnom nadvlačenju jedna drugoj čerupaju ogromne pramenove gasa koji se u međuprostoru sudaraju, zaplićući se u svetleći zavijutak. Sablasni plameni pir prvi put je opažen pre osam godina, u sazvežđu Strelca, 8.000 svetlosnih godina daleko od nas, otprilike na četvrtini puta do samog srca Mlečnog puta.

Kada istroše svoje gorivo, obe igračice u neobičnom plesnom paru (WR 104) najpre će da se sažmu, a potom da se rasprsnu u supernove, nadaleko vidljvive. Jedna je slabija i prva će, verovatno, otkucati svoje vreme; astronomi su je nazvali Volf-Rejetova zvezda. E to je zabrinulo australijskog zvezdočatca i druge u svetu, zato što je očigledno da je na izmaku vlastitog trajanja. I kada izbaci snop veoma snažnih gama-zraka koji maltene jure brzinom svetlosti, naši daleki potomci neće poželeti da se nađu na tom smrtonosnom putu. Ma koje upozorenje biće odocnelo.

Izlivi gama zračenja su najsilniji i najpustočniji u celom kosmosu; za hiljaditi delić sekunde a najduže minut isijaju energije koliko naše Sunce za deset milijardi godina svojeg života! Za ljudski rod je najmanje poželjno da se zadesi u liniji, a sva je neprilika da gledamo u pravcu ose koja povezuje dve zvezde. Ali za izričitu tvrdnju valja još podataka prikupiti u osmatranjima sledećih godina, napisao je Piter Tathil ovih dana u čuvenom „Astrofizičkom čaopisu”.

Na nesreću budućih naraštaja, gama-pljusak naići će duž zamišnjene osovine kojom se jedna oko druge okreću zvezde smrti, što znači da ih nikako ne može mimoići. I prve za koje se zna da mogle da zaspu našu planetu, a da su prilično bliz u – u kosmičkim razmerama – da nanesu štetu. Iako se čini da je dotični “vatreni točak” daleko, ranija proučavanja su pokazala da – ukoliko nemate sreće da vas zaobiđe – smrtonosni snop može da bude poguban za zemaljski živi svet.

Prekid „lanca ishrane”

Uprkos tomešto neće ostaviti pustoš kakva je dočarana u filmskoj pustolovini, nema ljumnje da će izazvati sveopšti pomor ili, svakako, ozbiljno ugroziti život koji poznajemo. Gama-zraci će, naime, projuriti kroz Zemljin vazdušni omotač (atmosfera) i spržiti tle, a usput hemijski oštetiti najviše slojeve (stratosfera). Adrijan Melot sa Univerziteta Kanzas (SAD) procenjuje da – ukoliko zračenje potraje deset sekundi ili malo duže – ispariće 25 odsto ozonskog pokrivača koji pouzdano štiti od opasnih ultraljubičastih zraka. Skorašnje ljudske delatnosti su ga, kako je izračunato, istanjile samo tri-četiri posto.

Loše se piše pokolenjima koja dolaze, najviše zato što će se prekinuti “lanac ishrane” u okeanima od kojeg sve započinje, prizori svakodnevnog gladovanja dugo će kao neželjeni posetilac pratiti ljudski rod. Jedina nepoznanica koliko će čestica u vidu kosmičkih zraka obasuti Zemlju, prva prepreka na tom ubilačkom pohodu je – galaktičko magnetno polje. Isti takav, a kudikamo slabiji zaštitnik oko naše planete, od male je pomoći. Čestice su toliko nabijene energijom (naelekstrisane) da se prostiru gotovo svetlosnom brzinom.

Zemljina strana koju ozrače izgledaće kao posle rasprsnuća moćne atomske bombe, od nuklearne bolesti nijedan organizam neće ostati pošteđen.

Nije jasno ni koliku će širinu dostići snop, ali se očekuje da se iz izvora u obliku korneta ili fišeka do Zemlje raširi nekokoliko stotina kvadratnih svetlosnih godina, što znači da i ako biste se ukrcali u svemirsku letelicu i pokušali da odmaglite – ne biste umakli posledicama. Najmanje jedno veliko uništenje (oko 60 procenata vrsta zauvek iščezlo pre 443 miliona godina) pripisuje se sličnom „kosmičkom vatrometu”.

Piter Tathil ukazuje da rasprskavanje zvezde smrti (ili obe) ne mora da bude pogubno za tadašnje žitelje plavo-zelene planete u Sunčevoj porodici; umnogome sve zavisi od količine i pravca prostiranja gama-zraka.