O lažnim Ilirima i Starosrbima

Jedan od naših najpoznatijih arheologa, akademik Dragoslav Srejović, bio je znalac mnogih tajni ovog sveta, erudita kakvog je teško naći.

Ovaj naučnik nam je otkrivao krunske činjenice, kao čvrste oslonce za buduća istraživanja. Međutim, Srejovićevo mišljenje o Ilirima i Tračanima, na Balkanu i šire, na Mediteranu, otkrivamo tek u njegovoj zbirci naučnih eseja („Iliri i Tračani”, Beograd, SKZ, 2002) – delu koje je posthumno objavljeno. Tu se pokazalo da je D. Srejović tokom poslednjih svojih decenija među nama imao pred očima neobično jasnu i za njega nimalo tajanstvenu pojavu „Ilira“. Pouzdano je, baš kao starovekovni, rimski pisci, razlikovao „pravozvane Ilire“ (Iliri propriae dicti) od lažnih.

Za života se o tim svojim saznanjima nije izjasnio. Bar ne u Srbiji, a izgleda ni drugde.

Međutim, u pomenutoj knjizi nalaze se i nekolike Srejovićeve, sasvim jeretičke misli, dostojne nekih, do tada najzagriženijih serbista – autohtonista, ali nešto bolje podržane dokazima.

Prva Srejovićeva „jeres“ se naslućuje već u citatu na stranama 22–23, u uvodnom delu poglavlja Teritorija, narod i jezik, gde se unosi sumnja u postojeći aksiom o ogromnoj rasprostranjenosti Ilira, kao balkanskog naroda, ali se to čini izdaleka i oprezno: Oslanjajući se verovatno na podatke iz starijih izvora, iz 6. i 5. v. s. e., Pseudo Skilaks(pseudonim antičkog anonimnog zemljopisca) smešta Ilire južno od Liburna (Istra, prim. aut.), duž jugoistočne obale Jadrana sve do Aonije i ostrva Korkire (danas Krf). Navedena su plemena koja tu žive – Hierastomnai, Bouilinoi. Hylloi, Nestoi, Manioi, Autariatoi, Enhelleis i Taulantoi, ali su od njih samo Enhelejci („narod jegulje“ prim. aut.) bliže locirani oko Kotorskog zaliva. U grčkom mitu o Kadmu i Harmoniji, Enheleis su bili pleme oko grada Budua – Budva, gde ih Heleni svrstavaju u Ilire.

Tek pošto je tako, navođenjem više izvornika, doveo pod sumnju daleko veću rasprostranjenost Ilira od uskog primorja, sledi Srejovićeva naučna bomba sa odloženom eksplozijom: U kasnijim izvorima (Pseudo Skimnus, Plinije, Strabon i dr.) pomenuto je poimence još nekoliko ilirskih plemena, među njima i Iliri proprii dicti (pravi Iliri), pleme nastanjeno verovatno negde u oblasti Skadra i Lisusa (severna Albanija), prema kome su Grci nazvali ceo ilirski narod, a Rimljani prostranu teritoriju koju su osvojili na Balkanskom poluostrvu, a koja je u vreme Julija Cezara činila provinciju Ilirikum.

Tu je, dakle, reč o neopravdanom, nenaučnom uopštavanju koje nije trebalo ni da bude usvojeno od naše nauke!

U konačnom, pre lažnih i pre „pravonazvanih Ilira“, postojalo je samo jedno pleme ili jedan rod pod tim imenom, smešten oko omanje reke Maće, u zaleđu Skadra. Tamo u to vreme nije bilo Albanaca, a njih niko ni kasnije i sve do skoro, ne pominje pod imenom Iliri, već kao Šiptare, Arbanase ili Arnaute.

Današnji Albanci o ovome nikada nisu raspravljali, a očito je da im tako nešto ne pada na pamet, kao ni neopoziva provera genomskog nasleđa. Pa i zašto bi rizikovali kad već naši akademici pišu udžbenike istorije, gde Albance smeštaju u starosedeoce Balkana, a sopstveni narod u uljeze? U vezi sa Srejovićevim nedovršenim mislima otvara se mogućnost za ono prokleto, nenaučno podrazumevanje koje svakom omogućava tvrdnju da on tako nešto nikada ne bi ni pomislio ni izjavio i da je sve od čitalaca pogrešno protumačeno, jer propustio je da nam sam odlučno saopšti i neposredne, logične posledice te istine: da su sva ostala plemena koja su bila tim etnonimom pokrivena, u stvari „lažni Iliri“, kao i drugu jeres, da su ti takozvani Iliri, romanizovani Starosrbi i severozapadni Rašani. Umesto toga, postavio nas je pred težak zadatak rečenicom: Sve što je o Ilirima i Tračanima izrečeno u antičkim vremenima, podložno je sumnji, a zato u savremenoj istoriografiji postoje krupne neusaglašenosti...

Ali, dalje slede nove jeretičke misli: Očigledno je da su Apijanova genealogija i njegova velika Ilirija, kojima su obuhvaćeni i narodi koji se inače etnički i teritorijalno oštro razgraničavaju od Ilira (Liburni, Dalmati, Panoni, Tribali i dr.), samo veštačke tvorevine nastale iz političkih i fiskalno-administrativnih razloga posle uključivanja zapadnih oblasti Balkanskog poluostrva u sklop Rimskog carstva.

Za ogled o balkanskom hrišćanstvu u „loncu za pretapanje naroda“ (melting-pot) D. Srejović navodi: Konstantin Veliki je vodio 322. g. sarmatski rat i zarobio veliki broj Sarmata, a zna se da je oko 300.000 doselio u dubinu Balkana.

Danas se Sarmati, Dalmati, Panoni i Tribali već bojažljivo priznaju za protosrbe, od kojih su Sarmati oko Dunava, a ostali ispod Dunava i Save.

Vrlo slično ovome, rimski car Hadrijan je krajem 2. veka, posle takozvanog, Dačkog rata, takođe uvezao u carevinu oko 300.000 takozvanih Dačana – etnika sa tog istog tla. Uz sve preostale ratove i ustanke, praćene zarobljavanjem domaćih etnika (ilirski ratovi, dalmatski, panonski, sarmatski ustanci, makedonsko-akarnanski i trački savezi protiv Rima), broj prisutnih, pradavnih Srba i Rašana u granicama Rimskog carstva, a posebno na Balkanu, bio je zaista za poštovanje.

Ovo nas vodi ka zaključku o konačnoj brojčanoj nadmoći antičkih Srba na balkanskom prostoru sve do dolaska novih pagana – Srba i Slovena u 7. veku i njihovoj ulozi u početnom vraćanju u paganstvo jednog dela starinaca, a potom o važnoj ulozi hrišćana u pokrštavanju svih pagana, izvornih ili povratnika, do kraja 10. ili do 12. veka.

Međutim ni ove, u svom najdubljem sloju, autohtonistički nadahnute teze D. Srejovića, objavljene u Francuskoj i Italiji, nisu prošle bez cenzorskih zahvata. U poznijem, italijanskom izdanju, nestala je ona bitna rečenica na strani 21. gde je bila izostavljena Srejovićeva, pretežno jasnovida misao o „Ilirima“, dakle činjenica od najveće važnosti za ovu raspravu.

Srećom, vraćena je u beogradsko izdanje, zahvaljujući valjda ostaviočevom povereniku, akademiku Vidojku Joviću, geologu po struci i naučniku sa manje moralnih obaveza prema dogmi naše istorijske nauke nego prema svom prijatelju.

Ovo bi trebalo da oštro opominje najzadrtije današnje „paniliriste“ (zapravo proalbance) kakvih ima i među našim istoričarima, pa i takve koji pišu udžbenike istorije za fakultete, srednje i osnovne škole, a na kraju i sve ostale koji ih u tom razornom poslu podupiru, jer im D. Srejović poručuje s one strane groba: Ove teorije našle su u zemljama realsocijalizma, u Bugarskoj i Albaniji, plodno tle jer su išle naruku interesima dnevne politike, na prvom mestu podržavanju nacionalne euforije i određenih, teritorijalnih pretenzija.

Onda, gospodo naučnici, ukoliko ste poklonici istinite istorije, očistite naše udžbenike od tih vatikanskih i kominternovskih zagađenja!

Pisac i publicista – istraživač