Udri brigu na veselje

Rekli su nam da će to biti dobra serija i da će tek naredne epizode prikovati gledaoce uz „Ubice mog oca”.

Posle prvog susreta sa ovim krimi čedom Nataše Drakulić i Predraga Antonijevića, rano je za pravu ocenu, ali utisak je da je serija dobra, da drži pažnju, ima dobar tempo.

Glavnog junaka, inspektora Aleksandra Jakovljevića, igra Vuk Kostić, dovoljno mlad i dovoljno iskusan u profesiji da bude uverljiv. Velika prednost je i to što je još uvek nepotrošeno televizijsko lice.

Naravno, autori nam duguju racionalno objašnjenje zašto su u startu na inspektora besne čak dve junakinje: i forenzičarka i javna tužiteljka. „Ubice mog oca” su najavljivane nešto kao američka detektivska serija na naš način.

Zaista je naša jer u američkim serijama nismo čuli da brižna majka odraslog sina, koji se bavi opasnim poslom, u kojem mu je otac stradao, najviše brine da on „ponese jaknu jer može biti kiše”... Ali, za balkanske majke dete zauvek ostaje dete.

Ulogu momka ubijene devojke, tenisera, igra Aleksandar Filimonović, čije ime je neko zaboravio da navede u pres materijalu koji smo dobili od RTS-a, pa ga zato nije bilo ni u jednoj najavi u štampanim medijima...

Opšti utisak je da na našim televizijama vlada atmosfera „udri brigu na veselje” čemu umnogome doprinose statisti, tačnije publika u studiju koja zaradi svaku paru od honorara. U zabavno-muzičkim emisijama oni oduševljeno tapšu, ustaju, igraju.

Dok slušaju životne priče, liju suze... Prošle subote je Milan Kalinić, voditelj „Pinkovih zvezda”, reagovao na mlak aplauz statista na početku emisije šaljivo im pripretivši: „Bogami, ako nastavite ovako, biće samo 150 dinara i sok!”.

Inače ti ljudi svih generacija, najčešće nezaposleni, penzioneri ili studenti od agencije koja ih je angažovala, dobijaju honorar i ponekad sendvič i flašicu vode, ukoliko se predviđa da će snimanje trajati satima.

Oni iskusniji znaju tačno gde da sednu (iza gosta, ali malo iskosa) da bi dok on govori, bili u kadru.

Oni najprodorniji ili najfotogeničniji su i napredovali u karijeri i stigli do snimanja reklama! Neki bi to radili i besplatno jer se provode bolje nego kod kuće a i pruži im se mogućnost da naprave „selfi” sa poznatom pevačicom. Ipak, za većinu je to krpež kućnog budžeta.

Ljudi pošteno rade svoj posao i nema im se šta zameriti.

Ali, zato ozbiljno nerviraju voditelji koji svako malo izgovore ono što nikako ne bi smeli: „Molim, veliki aplauz!”. Jer aplauz se zaslužuje dobrim pitanjem ili dobrim odgovorom, zanimljivom pričom, duhovitošću, talentom.

U najgorem slučaju treba da postoji vođa statista koji će tačno proceniti koliko često publika treba da upotrebi dlanove.

Kad voditelj traži aplauz, to je isto kao da neko ispriča vic a onda zamoli društvo da se nasmeje.