Za stolom

Odviše smo bili radosni i tužni,

Odveć smelih misli gajili i brali

Sve plodove gorke kad su ideali

Postali stvarnost v oblici ružni.

Kad sve podjednako malo smisla ima,

Jer sve brzo prođe: i ljubav i nada;

Očajanje, sreća — kao pramen dima;

Život kao prazna, šumna kavalkada;

Zar ti nije često izgledalo, druže,

Da je nedostojno plakati i kleti;

I da treba reći: ne kliči, ne preti!

Sva iskustva samo jadnu dušu ruže.

Jer, na kraju, sve će biti jedno isto:

Prazni vetri koji „memento“ zašume,

Malo trošnog praha, ništavilo čisto,

Kraj dosadne, duge i frivolne glume

(Politika, 6. januara 1933. godine)