Čulnost ili osluškivanje sebe

Svaki čovek ima neki sistem predstava o tri osnovna polja stvarnosti: o sebi, drugima i svetu. Za pravilno funkcionisanje ne samo da je važno da ove predstave budu realistične, već i da osoba pridaje važnost svakom od ova tri aspekta stvarnosti. Problem nastupa kada neko počne da hronično zanemaruje neki od ovih aspekata.

Čini se da postoji pravilnost da što su životne okolnosti povoljnije, to neka osoba više obraća pažnju na sebe, a što su životne okolnosti nepovoljnije, to je sklonija da ignoriše sebe, a da pažnju usmerava na druge i životnu situaciju u kojoj se nalazi. Tokom višegodišnjeg boravka u onome što zovemo „zona preživljavanja” ljudi jednostavno zaborave na sebe i bave se ljudima, pojavama i stvarima koji se nalaze izvan njih.

Mnogi autori upozoravaju koliko je važno makar povremeno obratiti pažnju na sebe, oslušnuti samog sebe, biti u kontaktu sa sobom, „dogovoriti se” sa samim sobom. Ukoliko se to čini, uspostavlja se ravnoteža između unutrašnjeg i spoljašnjeg, tako da osoba živi skladnije i sa sobom i sa realnošću.

Nisu retki ljudi koji ne mogu da se opuste ni putem jednostavne vežbe relaksacije. Kroz njihov um stalno prolaze misli koje se tiču onoga što treba da urade, onoga što se desilo ili što će se možda desiti. Njihova svest nije usmerena na situaciju „sada i ovde” već na neku drugu situaciju u nekom drugom vremenu. Pitanje koje se postavlja jeste kako da oni prekinu taj neprekidni tok misli koji se ne tiče sadašnjosti, a koji u njima izaziva različita osećanja i njihovo telo priprema za neku akciju. To je poseban problem kada su ljudi u stresu – kada njihove mentalne slike izazivaju neko neprijatno osećanje: uvređenost, ljutnju, zabrinutost, krivicu…

Ljudski mozak je organ mišljenja i obrade informacija, tako da je ljudima veoma teško da „misle ni na šta”. Kako ne mogu tek tako da prestanu da misle, mogu da se posluže trikom i da svoju pažnju sa mišljenja prebace na ono što osećaju, a najbolje da pažnju usmere na osećanje onih senzacija koje registruju njihova čula. Ako osoba koja je odlučila da se opusti usmeri svoju pažnju na vlastito disanje, na vazduh koji ulazi i izlazi kroz njene nozdrve, otkriće da je prekinula tok misli.

Posle nekoliko minuta usmerenosti pažnje na ove čulne osete, mentalni tokovi se umiruju, a sa njima se umiruje i telo, to jest fiziološka reakcija na neko neprijatno osećanje. Ovom jednostavnom tehnikom se umiruju i duša i telo u nekoj vrsti dubokog odmaranja, tako da se osoba posle desetak minuta oseća sveže i odmorno.

Ovakve tehnike usmeravanja pažnje, ili čulnosti, kako bi mogao da se prevede engleski izraz majnfulnes, koji se kod nas odomaćio, sve su više prisutne u različitim pristupima ličnog i duhovnog razvoja. Ne bez razloga.