Da li su Nemci krivi za skandal sa CETA

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Uprkos tome što je belgijski region Valonija na kraju uspeo da izdejstvuje željene promene sporazuma o slobodnoj trgovini između Evropske unije i Kanade (CETA), minulog četvrtka u Briselu ipak nije održan najavljeni samit lidera EU i Kanade, a širom Evrope se i dalje razmatra šta je loše a šta dobro proisteklo iz ovog svojevrsnog skandala za evropsku trgovinsku politiku, kao i ko je kriv za sve.

Londonski nedeljnik „Spektejtor” ističe da za kolaps trgovinskih pregovora EU–Kanada ne bi trebalo kriviti Valoniju već Nemačku. Premda ovaj nedeljnik ne isključuje krivicu bivšeg belgijskog premijera Elija di Rupa, kojeg označava kao idejnog tvorca valonskog protivljenja CETA, a sve zarad dobiti na domaćoj političkoj sceni, glavni krivac je za njih ipak Nemačka. I to nemački vicekancelar i ministar privrede i trgovine Zigmar Gabrijel, koji je prvi insistirao da CETA mora da bude odobrena i ratifikovana i u nacionalim, a u nekim državama i u regionalnim parlamentima, a ne samo u Evropskoj komisiji (EK), Savetu ministara EU i Evropskom parlamentu (EP).

Iako je na tome potom insistirala i kancelarka Angela Merkel, pa se čak letos oko toga i otvoreno sukobila sa predsednikom EK Žan-Klodom Junkerom, čak i nemački mediji isključivo ističu da je Gabrijel za proceduru da o trgovinskim sporazumima EU pregovara EK, odobrava Savet ministara EU a ratifikuje EP – rekao da je „tehnokratsko proguravanje trgovinskih sporazuma”.

I dok brojni mediji koji podržavaju neoliberalni koncept kapitalizma celu priču samo sagledavaju kroz to da li se EU ovom prilikom obrukala, koliko je funkcionalna i kolika je moguća dobit od CETA, pojedini nemački komentatori ističu i da je iz cele drame oko valonskog protivljenja proisteklo i nešto dobro.

Na nemačkom onlajn debatnom magazinu „Juropijan” komentator Kris Pjak se zalaže za EU koju neće moći da blokiraju nacionalni parlamenti. „EU ne može da funkcioniše kao unija država... Kako jedna zajednica može da funkcioniše kada neslaganje unutar jedne od vlada osuđuje sve ostale na neaktivnost? Upravo to se događa svakodnevno od 2008. godine: bankarska kriza, kriza evra, grčka kriza, rat u Gruziji, rat u Ukrajini, rat u Siriji, izbeglička kriza... Kogod ojača nacionalni nivo – bilo da su u pitanju vlade ili parlament – on osuđuje Evropu da ne bude aktivna”, ističe Pjak i dodaje da „upravo to žele nacionalisti: da unište EU tako što će je sakatiti”. „Odluke koje se tiču svih evropskih građana trebalo bi da donose kolektivno svi Evropljani. Jedino odgovarajuće mesto za to je Evropski parlament. Neophodna nam je Evropa građana”.

Istini za volju, ovaj komentator zaobilazi da pomene činjenicu da na izbore za EP uobičajeno izlazi manje građana nego na nacionalne izbore, pa da mu je time lgitimitet manji, kao i činjenicu da u evropskoj javnosti jača utisak da im se važne odluke donose iza leđa.

Komentator minhenskog dnevnog lista „Zidojče cajtung” Tomas Kirhner smatra da bi evropski političari trebalo da se bore baš onako kako su to učinili Valonci i njihov premijer koji je obećao da će „ići do kraja”, smatrajući da to nije borba za interese samo svog regiona već da je u istorijskoj situaciji da bude zastupnik „svetskog duha”.

„Taj duh, što je u pravu, postao je kritičan prema slobodnoj trgovini i pita se gde je običan čovek u globalizaciji, žaleći se zbog nepravde u svetskoj trgovini. Ovo pitanje ne bi trebalo da bude pokrenuto samo u Valoniji, već širom Evrope, na ulicama, u nacionalnim parlamentima, u Evropskom parlamentu. Nije moguće dati jedan odgovor, kojim će svi biti zadovoljni. Ali, to ne bi trebalo da vodi raspadu EU”, ističe Kirhner i dodaje da je „ovoj Evropi, što mnogi zaboravljaju, neophodna saradnja među državama na osnovu međusobnih interesa, kojoj Evropljani mogu da zahvale na decenijama napretka i slobode”. „Svaki građanin i političar, koji želi da brani ova dostignuća, sada mora da se bori najmanje onoliko snažno koliko su to učinili Valonci”

Ekonomski komentator na onlajn izdanju magazina „Špigl” David Beking ističe, pak, da je valonski otpor zapravo doprineo važnim izmenama CETA, poput onih koji se odnose na sudske procese kada multinacionalne korporacije smatraju da su im novim nacionalnim zakonima ugroženi profiti.

„Pogled na sadržaj CETA pokazuje da je zaista u pitanju jedan relativno napredan sporazum. Ali, takođe pokazuje da mnogi napredni elementi i izmene u poslednjem trenutku ne bi postojale bez pritiska koji je došao od kritičara. To je naročito istinito po pitanju sistema suda za javna ulaganja koji će zameniti kontroverzne privatne tribunale za investitore”, piše Beking i dodaje da je to uključeno u sporazum tek na kraju pregovora, zahvaljujući pritisku nemačkog vicekancelara Gabrijela, te da valonski premijer nije u potpunosti sam zahtevao dalja poboljšanja po pitanju sistema zaštite investitora i garancija za poljoprivrednu industriju EU.

I ugledni urednik portala „Frajtag” i kolumnista „Špigla” Jakob Augštajn ističe da je cela priča oko CETA pokazala da nema više budućnosti za dosadašnji zapadnjački način vođenja politike – iza zatvorenih vrata, kao klupsku igru između političara i lobista. On ukazuje da su pojave Donalda Trampa, Alternative za Nemačku, „bregzita” i valonskog protivljenja samo simptomi erozije zapadne demokratije, koji pokazuju da je ceo sistem politike Zapada dosegao svoje granice.

Ako žele da spreče degenerisanje ideje demokratije, prema njegovom mišljenju, političari bi mnogo toga mogli da nauče iz istorije Istočne Nemačke – o lažima, izneverenim nadama, samozavaravanju i tome kako su ideje degenerisane i postale samo termini bez sadržaja.