Zapletene na Bliskom, SAD gube Daleki istok

Kada zemlja iz regiona koji je Bela kuća proglasila stožerom svoje spoljne politike nazove Baraka Obamu „sinom prostitutke” i poruči mu „da ide do đavola”, jasno je da je sa tom politikom nešto krenulo po zlu.

Kao da vulgarnosti koje je uputio Obami nisu dovoljno zahladnele odnose, predsednik Filipina Rodrigo Duterte je Beloj kući priredio još neprijatnih iznenađenja: nedavno je u Pekingu izjavio da njegova zemlja prekida bliske odnose sa SAD da bi se približila Kini, da bi pre nekoliko dana u Tokiju istakao da želi da američki vojnici napuste njegovu zemlju u naredne dve godine.

Tako je ekscentrični Duterte doveo u pitanje Obamin spoljnopolitički zaokret ka Aziji na kojem je šef Bele kuće radio otkako je osvojio prvi mandat. Hoće li onda letos izabrani filipinski predsednik urušiti američke planove za Aziju? Pitanje se često postavlja ovih dana, ali ono prenebregava činjenicu da je Obamina strategija već nekoliko puta stavljana na probu zbog razloga koji nisu uvek imali veze sa Duterteom i verolomnim azijskim partnerima, već isključivo sa američkom unutrašnjom politikom i njenim starim opsesijama u svetu.

Uveren da je njegov prethodnik rasipao novac, živote vojnika i dobar glas Amerike po ratištima Avganistana i Iraka, Obama je obećao otklon od Bliskog istoka i okretanje kontinentu od koga se očekuje najveći ekonomski napredak u 21. veku. Azija kao tačka oslonca američke spoljne politike trebalo je da ojača trgovinske, vojne i diplomatske odnose između SAD i pacifičkog regiona i ujedno preseče isto takve ambicije ekonomski ojačale Kine. Deo iste priče je i potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini između zemalja Tihog okeana iz kojeg je uočljivo izostavljena Kina.

Pored tradicionalno dobrih odnosa sa Japanom i Južnom Korejom, Bela kuća je proširila uticaj i na Mjanmar, posebno posle sporazuma vojne hunte sa „ikonom ljudskih prava” Aung San Su Ći, i Vijetnamom, kome je pre nekoliko meseci ukinula embargo na uvoz američkog oružja. Trvenje između Filipina i Kine oko teritorija u Južnom kineskom moru pojačalo je američki uticaj u Manili pa je za vreme bivšeg predsednika Filipina potpisan dogovor o otvaranju pet američkih vojnih baza i zajedničkim patrolama u spornim vodama. Nesporazumi koje zemlje poput Vijetnama ili Filipina imaju sa Kinom, koja polaže pravo na gotovo celo Južno kinesko more, oslonac su američke strategije za Aziju. Ako je Kina opasnost po njihove teritorijalne interese, tešnje vojne i ekonomske veze sa SAD same se po sebi nameću.

Peking, okuražen ekonomskim rastom, osporava ekskluzivnu ekonomsku zonu nekoliko zemalja i potražuje ostrva u čijoj se blizini verovatno nalaze bogata nalazišta nafte i gasa. To je i borba za morske puteve kojima svake godine prođe roba vredna pet hiljada milijardi dolara. SAD su podržale Filipine kada su pred međunarodnim tribunalom tužili i dobili Peking zbog prisvajanja teritorije u kojoj su godinama ribarili filipinski ribari. Amerikanci su zauzvrat dobili pravo na pet vojnih baza na Filipinima, ali onda je došao Duterte. Relativizovao je sukob sa Kinom pa tokom posete Pekingu nije čak ni želeo da otvara to pitanje da ne bi iritirao kineske domaćine. Time je umanjio značaj američke podrške, da bi iz Tokija podvukao da je bez Amerikanaca teško, ali da će uspeti. Da li je to bila samo prazna priča ili začetak novog trenda?

Kako prenosi „Forin polisi”, jedna grupa stručnjaka za međunarodne odnose smatra da su pacifičke zemlje vremenom postale zavisne od američke vojne i obaveštajne pomoći. Članovi filipinske vlade uporno tvrde da se ništa ne menja u sporazumu o američkim bazama, zajedničkim patrolama u Južnom kineskom moru i saradnji američkih specijalaca sa filipinskim antiterorističkim jedinicama.

Sa druge strane su analitičari koji predviđaju siguran kraj američkog pregrupisavanja u Aziji. Oni smatraju da će se Filipini sigurno priviti uz Peking i dati primer drugim zemljama regiona, pri čemu sve one imaju veću trgovinsku razmenu sa Kinom nego sa SAD. Kina je Manili ponudila jeftine kredite, a i ostale zemlje vape za kineskim investicijama. Strateški tas neminovno će prevagnuti na kinesku stranu, tvrdi ova škola mišljenja.

Da Obama nije ostvario sve što je naumio, svedoči i to što Kongres nije ratifikovao njegov sporazum o slobodnoj trgovini sa zemljama Pacifika. I pored upozorenja da će američki ugled biti ozbiljno uzdrman ako ugovor ne dobije zeleno svetlo do kraja godine, kongresmeni odbijaju da glasaju dok se ne izabere novi predsednik. A oba predsednička kandidata su istakla da se ovom sporazumu – protive.

Donald Tramp je posebno doživljavan kao pretnja Obaminom približavanju Aziji jer je izjavio da ne bi branio Japan i Južnu Koreju u slučaju napada ako debelo ne plate za američki bezbednosni štit.

Sreća po Obamu što ankete veće šanse za pobedu daju Hilari Klinton, državnoj sekretarki iz njegovog prvog mandata, koja je sa njim smišljala planove za Aziju. Međutim, ma koliko da su bili voljni da ekonomski i diplomatski marširaju ka Aziji, Hilari Klinton i Obama su ostali upleteni u bliskoistočne sukobe propuštajući da se više posvete Aziji, za šta im nisu krivi ni Tramp ni Duterte. Obama je zadržao vojsku u Avganistanu, vratio je deo trupa u Irak, pokrenuo intervencije u Libiji i Siriji i kampanju dronovima u zemljama kao što su Jemen ili Pakistan. Hilari Klinton je rušenje Gadafija predstavila kao vrhunac svog mandata u Stejt departmentu, a kao kandidatkinja demokrata najavljuje i daleko veće američko vojno angažovanje u Siriji. Izgleda da bi i njoj bilo teško da iza sebe ostavi Bliski i okrene se Dalekom istoku.