​Mrtvi aneksi ubijaju ljude

Ostavinska rasprava bivših republika SFRJ još nije okončana. Počela je pre 15 godina, 29. juna 2001, kad su države naslednice nekadašnje nam zajedničke države u Beču potpisale Sporazum o pitanjima sukcesije SFRJ. Obavezale su se da će „u sedam koraka” pravedno raspodeliti prava i obaveze celokupne „zaostavštine” druge Jugoslavije. Sporazum o sukcesiji stupio je na snagu tri godine kasnije, tek kad ga je Hrvatska kao poslednja ratifikovala.

Najdalje se odmaklo u raspodeli diplomatskih predstavništava bivše države. Ali, sukcesija nije samo podela ambasada, gotovine u stranoj valuti i zlatnih poluga, nego i aneks G – odredbe o svojini pravnih lica, privatnoj svojini i stečenim pravima i aneks E – odredbe o penzijama, koji su još samo mrtvo slovo na papiru i predmet sporenja Srbije i Hrvatske.

– Jedno od važnih nerešenih pitanja između Srbije i Hrvatske jeste i imovina i rešavanje imovinskih prava – ukazuje Dejan Jovović, nekadašnji pomoćnik ministra za ekonomske odnose s inostranstvom u Vladi SRJ. – Sporazumom o sukcesiji SFRJ predviđeno je da se raspodela državne imovine izvrši prema principu da sva nepokretna imovina bivše zajedničke države pripadne državama naslednicama na čijoj se teritoriji ona nalazi. Pravna lica, vlasnici nepokretne imovine, prema ovom sporazumu – „prilog G”, zadržavaju pravo vlasništva prema stanju iz 1990, bez obzira na čijoj je teritoriji ta imovina.

Međutim, Hrvatska, kao i još neke bivše republike nekadašnje zajedničke države, nije poštovala ovaj princip.

– Hrvatska je još pre stupanja na snagu Sporazuma o sukcesiji, 1991. godine donela Uredbu o nacionalizaciji srpske imovine, kojom je prenela vlasništvo na državu Hrvatsku – podseća Jovović. – Pod uticajem međunarodne zajednice, uredba je povučena, ali je većim delom ta imovina već bila prodata pre pravosnažnosti Sporazuma o sukcesiji. Pre svih, one najatraktivnije – hoteli i odmarališta srpskih preduzeća, gradova i opština.

Prema podacima Direkcije za imovinu Republike Srbije, vrednost zgrada, stanova, odmarališta nekadašnjih srpskih preduzeća, ali i lokalnih samouprava u Hrvatskoj u trenutku raspada SFRJ iznosila je 1,8 milijardi evra, a hrvatskih u Srbiji oko 800 miliona evra. Prema drugoj zvaničnoj proceni, imovina firmi iz Srbije i prognanih Srba u Hrvatskoj, koji su ostavili najmanje 65.000 kuća, vredi bar nekoliko milijardi evra. Pored toga, prognanim pripadnicima srpske nacionalnosti je oduzeto i gotovo 50.000 stanova na kojima su imali stanarsko pravo.

„Prilogom G” sve države naslednice su preuzele obavezu da zamrznu imovinsko stanje s 31. decembrom 1990. godine.

Radmila Nikšić, pomoćnica direktora u Agenciji za restituciju Republike Srbije, koja se bavila „prilogom G” Sporazuma o sukcesiji u periodu od 1995. pa sve do raspada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, u ondašnjem Saveznom ministarstvu pravde, koje je bilo zaduženo da izvrši evidentiranje imovine izbeglih i prognanih, građana SRJ, koja se nalazila u bivšim jugoslovenskim republikama kao i imovine pravnih lica sa sedištem u SRJ, a imovinom na prostoru eks Jugoslavije, kaže za naš list da je država Hrvatska činila sve što je mogla da pravnim, ali i vaninstitucionalnim merama, onemogući da sva ta lica dođu do svoje imovine. Doneto je niz uredbi kojima je ta imovina bila oduzeta.

– Odmah posle ratifikacije sporazuma, u SRJ je počelo vraćanje imovine koja je bila u Srbiji ne samo preduzećima iz Hrvatske, već i iz Slovenije i Bosne i Hercegovine – kaže Nikšićeva. – Tako je vraćeno više od 11.000 metara kvadratnih poslovnog i drugog prostora hrvatskom „Varteksu”, slovenačkim firmama „Aero” i „Kompas” i bosanskoj „Krivaji”.

Nikšićeva podseća na presudu Trgovinski sud u Beogradu od 29. oktobra 2004. kojom je zagrebačkom preduzeću „Astra internacional” vraćen poslovni prostor u bivšoj Ulici Moše Pijade, sada Dečanskoj broj 5 u Beogradu, površine 166 kvm. „Preduzeću koje je koristilo tu imovinu sud je naložio da u roku od osam dana isprazni kancelarije i ključ od ulaznih vrata preda tužiocu.”

Radmila Nikšić, kao pravnik, pozdravlja ovakvu odluku našeg suda, ali podseća da mnoga preduzeća iz Srbije i pojedinci, vlasnici imovine i nosioci stanarskog prava u Hrvatskoj još čekaju da susedna država primeni pravo Evropske unije, čija je članica od 1. jula 2013, uprkos činjenici da ga uporno ignoriše.

Naša država se prilično pasivno ponašala kada je reč o imovinskom pravima njenih građana i pravnih lica u Hrvatskoj, smatra Nikšićeva.

– Ako je nemoguće da se dođe do izvorne imovine, treba raditi na tome da se bar postigne obostrani dogovor o pravičnoj nadoknadi za zaostalu imovinu i potraživanja – smatra naša sagovornica.