Naša misija u Srbiji je humanitarna

Od našeg specijalnog izveštača
Kolambus (Ohajo) – Odlukom guvernera Ohaja Džona Kejsika (inače je jedno vreme figurirao kao mogući republikanski kandidat u trci za predsednika SAD) 27. oktobar je proglašen Danom partnerstva Ohaja i Srbije u ovoj saveznoj američkoj državi. To je, zapravo, samo jedan od primera kako se ovde proteklih dana obeležavala deseta godišnjica saradnje Nacionalne garde Ohaja i Vojske Srbije. U Kolambusu je boravila visoka delegacija srpske vojske, a pridružio im se i ambasador Srbije u Vašingtonu Đerđ Matković.

„Ne mogu da vam opišem koliko divnih utisaka naši momci donose iz Srbije. Svaki put kada se vrate u Ohajo pričaju o dobrim ljudima koje su tamo upoznali”, kaže na početku razgovora za „Politiku” general-major Mark Bartman, komandant Nacionalne garde Ohaja, koja broji oko 16.500 članova.

Od vaših kolega iz Srbije smo čuli da je saradnja sa Ohajom jedan od najuspešnijih projekata Vojske Srbije. Šta tačno podrazumeva ta saradnja?

Mnoge stvari koje smo uradili u proteklih deset godina imaju humanitarnu dimenziju. Tako naše jedinice veoma blisko sarađuju sa Vojskom Srbije u popravkama škola, vrtića, kulturnih institucija… Pokušavamo da učinimo što je više moguće za lokalne zajednice u Srbiji, i to se u velikoj meri poklapa sa aspektom naše misije koji je posvećen pomoći lokalu. Naš posao je da pokušamo da obezbedimo što bolji život za građane, bez obzira na to da li su iz Srbije ili Ohaja. Takođe, radimo dosta sa vašom vojskom kako bismo unapredili spremnost za potencijalne prirodne katastrofe, kao kad se Srbija pre nekoliko godina suočila sa ogromnim poplavama. Gotovo identičnu situaciju imamo i ovde jer, u slučaju da se izlije reka Ohajo, upravo je nacionalna garda ta koja je zadužena za pomoć stanovništvu i kasnije sređivanje terena. Na federalnom nivou tu je, na primer, trilateralni sporazum koji obuhvata Srbiju, Angolu i Ohajo. Naše i srpske trupe će tako zajedno ići u mirovne misije u inostranstvo.

U čemu vidite korist za Nacionalnu gardu Ohaja od ove saradnje?

Treba da razumete da mnogo ljudi odraste u Americi a da nikad ne izađu iz zemlje. Mnogi zapravo nikad ne napuste rodni grad ili saveznu državu. Veliki broj mojih mlađih vojnika nikada nije bio nigde osim angažmana u Iraku i Avganistanu, a to su uvek veoma opasne situacije. Naša saradnja sa Srbijom je jedinstvena prilika za njih da nešto nauče a da njihovi životi ne budu ugroženi.

Za javnost u Srbiji je i dalje nejasna razlika između američke nacionalne garde i regularne vojske…

Sistem je ustrojen tako da je regularna vojska direktno podređena predsedniku SAD, i to 24 sata, sedam dana u nedelji. Način na koji je zamišljeno funkcionisanje nacionalne garde je takav da u normalnim okolnostima imamo odgovornost prema guverneru i u Sjedinjenim Državama imamo 54 nacionalne garde. Sve one imaju generale koji su nadležni za funkcionisanje nacionalnih gardi, kao što sam ja u slučaju države Ohajo. Jedini put kada radimo direktno za predsednika jeste kada smo mobilisani za neke misije, kao što je bio slučaj sa Irakom i Avganistanom, ili kada se organizuju vežbe izvan teritorije Amerike.

Dakle, vaše polje delovanja nije isključivo na lokalu?

Mi u stvari imamo tri vrste misija. To je najpre federalna misija, kada šaljemo naše jedinice u Irak, Avganistan ili recimo Gvam, a slali smo naše ljude širom sveta. U slučaju ovakvog tipa misija odgovorni smo federalnim vlastima. Zatim, imamo misije na nivou savezne države koje dejstvuju po naređenju guvernera, i to su najčešće slučajevi prirodnih katastrofa kao što su udari tornada, poplave ili građanski nemiri unutar država. Konačno, tu su i naše misije koje su usmerene na pomoć zajednici, a u mojoj gardi je više od 80 odsto pripadnika angažovano sa skraćenim radnim vremenom, što znači da imaju svoje poslove u civilstvu a oblače uniformu minimalno jedanput mesečno. Imaju i jedan obavezni trening godišnje koji uglavnom traje dve-tri nedelje. To bi verovatno bila najveća razlika u odnosu na redovnu vojsku.

Po kojem principu se uspostavlja saradnja američkih nacionalnih gardi i vojski zemalja širom sveta?

Najpre se ustanovi da je određena zemlja zainteresovana da postane partner sa nekom od američkih saveznih država. Pentagon i Stejt department rade zajedno kako bi pronašli državu koja bi najbolje odgovarala zainteresovanoj zemlji odakle bilo na svetu. Pokušavaju se pronaći zajednički faktori koji povezuju dve zemlje, kao što je na primer emigracija, sličnost u reljefu, klimi, veličini… Ako je reč o primorskoj zemlji, onda se uglavnom uspostavlja partnerstvo sa nekom od naših priobalnih država. Sve se to poklopilo u slučaju Srbije i Ohaja, veoma smo slični geografski, a ovde je i veoma brojna srpska zajednica.

Budući da vaša nacionalna garda ima partnerske odnose i sa Srbijom i sa Mađarskom, kakve su šanse za organizaciju zajedničkih aktivnosti tri vojske?

Već smo u stvari sproveli neke zajedničke akcije, poput operacije „Komšije”, na primer, i uveliko planiramo novu trilateralnu saradnju Srbije, Mađarske i Ohaja. Partnerstva koja imamo nisu na političkom nego na vojno-vojnom nivou, i u tom svetlu ne predstavlja nam ograničenje činjenica da Srbija nije u NATO-u, dok Mađarska i SAD jesu. Upravo zbog toga je naša saradnja toliko uspešna, jer nas ne interesuje mnogo politička dimenzija nego smo fokusirani na razvoj vojne dimenzije naših odnosa. Ja radim sa generalom Dikovićem i Vojskom Srbije i pokušavamo da uspostavimo saradnju od koje će obe strane imati koristi na duge staze. Ukoliko nešto od naše dobre saradnje dopre i do viših nivoa u saradnji Amerike i Srbije onda je to odlično.