Kako je poslednja svrljiška beba obnovila vrtić

Svrljig – „Kakva je to fantastična opština u kojoj se zatvaraju kafane”, zapitala se ekipa „Politike” dok se približavala Svrljigu. Na manje od kilometar razdaljine prolazimo pored dve zapuštene građevine. Samo reklame na tim ruinama ih odaju da su nekada bile kafane. I to u kraju koji se ponosi jagnjetinom, sirom i belmužom!

Da li je ministarka Ana Brnabić bila sarkastična kada je ovu opštinu istakla kao primer za ostale lokalne samouprave?
– To što smo siromašni ne znači da ne umemo da poslujemo racionalno – seče nas u dahu predsednica Svrljiga Jelena Trifunović.

Iako mlada, 36 joj je godina, vešto se koristi političkim trikovima. Iskusno je zagrejala kancelariju u kojoj razgovaramo, tako da nema šansi da se novinar ne preznoji dok joj postavlja pitanja.

– Samo 18 odsto budžeta nam odlazi na plate u javnom sektoru. Naplata lokalnih prihoda je preko 95 odsto, jer smo propisali minimalne poreske stope. Nemamo kreditnih zaduženja, ni dana nam nisu bile u blokadi škole, vrtić, dom zdravlja… U javnim službama imamo 22 radnika manje od dozvoljenog broja, dok smo prošle godine 20 građana pomogli u okviru programa za samozapošljavanje – nabraja Trifunovićeva, koja je na čelu ove opštine od 2014. godine.
Sve u vezi sa „gazdaricom” Svrljiga je neobično. Ne beži od novinara, čak je i poslovni put otkazala da bismo se sreli. Ima odgovor na svako pitanje, pa i na ono koliko je budžetskog novca nepravilno potrošeno. Prema izveštaju revizora 5,01 odsto.
– I znam i gde. Jedan deo smo odvojili za vrtić, jer je nestalo novca za hranu, pa sam na sopstvenu odgovornost odlučila da milion odvojimo za obroke – priča predsednica, inače kadar Ujedinjene seljačke stranke.

Na trenutak skreće s teme i objašnjava nam kako je ona poslednja beba rođena u svrljiškom porodilištu. Kada je zatvoreno, sve porodilje su odlazile u Niš. Zato ima neke simbolike u tome da je ta poslednja beba, kada je postala predsednica, nadogradila vrtić.

– U Svrljigu je pretežno staro stanovništvo, pa se trudimo da podstaknemo natalitet. Tako svaka beba do prve godine života dobija mesečno 5.000 dinara, a 30.000 dinara iznosi jednokratna pomoć za svaku porodilju, bez obzira da li je zaposlena ili nije. One koje nemaju posao, a žive na selu, mesečno dobijaju još 7.500 dinara, dok nezaposleni majke iz grada primaju 2.500 manje – objašnjava Jelena Trifunović.

I to nije sve. Svrljig poklanja novopečenim supružnicima iz grada 100.000 dinara, a bračnim parovima sa sela 150.000. Opstanak ove pomoći je pod znakom pitanja, ne zbog štednje već zato što su mnogi meštani počeli da je zloupotrebljavaju. Gradom još kruži anegdota o paru koji je posle 40 godina  vanbračne zajednice naprasno odlučio da stane na ludi kamen. Zbog opštinske poklon-koverte pojedine Nišlije menjale su mesto boravka, ali samo u ličnim kartama.
– Zato razmišljamo da ovaj novac preusmerimo i pomognemo onim parovima koji imaju teškoće da se ostvare u ulozi roditelja – dodaje Trifunovićava.
Iz skromnog budžeta (oko 537 miliona dinara) najviše se izdvaja za poljoprivredu i izgradnju infrastrukture, budući da ova opština ima 38 seoskih naselja. Dokaz da je poljoprivredna politika urodila plodom jeste čak sedam poljoprivrednih apoteka otvorenih u ovom gradiću.
Nedavno je Svrljig dobio i rekreativni i poluolimpijski bazen, izgrađeni su atarski putevi, obezbeđen novac za uvođenje efikasnijeg grejanja u škole…

Ali samo jednom projektu, čini se, nema kraja. Za ovdašnje građane priča o sportskoj hali je poput dolaska „Ikee” u Beograd – simbol boljeg života. Započeta je pre skoro 20 godina i bezbroj puta je obećavan njen završetak.

Svaki Svrljižanin sa kojim smo razgovarali nije propustio da spomene koliko je dugo čekaju. Na pohvalu ministarke Brnabić uzvraćaju kiselim osmehom, prisećajući se kako je osamdesetih godina prošlog veka ovaj grad imao više zaposlenih nego radno sposobnih.

– Znate li vi da su ovamo dolazili autobusi sa radnicima iz Niša, a danas svi odlaze iz Svrljiga. Slovenačka „Krka” je ovde imala fabriku, jer je naš grad bogat lekovitim biljem, punom parom su radili „Progres”, IKT Svrljig… Bili smo poznati po tekstilnoj i drvoprerađivačkoj industriji. A danas?! Šta meni znači ta ministarkina pohvala, kad narod preživljava od 15.000, 20.000 dinara – žali nam se moler Dragiša Jovanović.
Priča o svrljiškoj privatizaciji liči na sve druge. Velike fabrike su privatizovane, pa upropašćene, a radnici ostavljeni bez posla. Oni najsnalažljiviji otvorili su privatne firme i zaposlili jedan deo radnika. Tako danas u Svrljigu ima nekoliko fabrika nameštaja i tekstila.

– Ali privatnici drže nisku cenu rada i poštuju međusobni dogovor da od toga ne odstupaju. Recimo, kao tekstilni inženjer u jednoj fabrici sam primala 100 dinara na sat, dok je moja mlađa koleginica dobijala 80 dinara. Samohrana sam majka i nemam luksuz da biram posao, pa trenutno pakujem kore. Ovde su se okoristili samo političari i partije, dok narod već godinama bedno živi – priča za „Politiku” Negica Dimić.
Recept za bolji život zna svaki Svrljižanin – jedan, pa i mali investitor ovde bi se mnogo osetio. Za medicinsku sestru Marinu Stojković to je neophodna injekcija koja bi zaustavila odlazak mladih u obližnji Niš i Zaječar.

Možda se uveče ova, kako reče ministarka Brnabić, fantastična opština pretvara u srpsku Švajcarsku. Možda, kada padne mrak, Svrljižani leže na slamaricama ispunjenim devizama. Možda… Ali mi to nismo videli.