Falsifikati u srpskoj kulturnoj baštini u BiH

Ma­lo je je­zi­ka či­ji su in­te­gri­tet i iden­ti­tet do te mje­re ugro­že­ni do ko­je je ugro­žen srp­ski je­zik, po­seb­no na pod­ruč­ju BiH. Kao što u vri­je­me Be­nja­mi­na Ka­la­ja ima­mo stva­ra­nje bo­san­ske na­ci­je pre­ko ina­u­gu­ri­sa­nja bo­san­skog kao ze­malj­skog je­zi­ka, isto ta­ko i da­nas bo­šnjač­ka i je­zič­ka i slu­žbe­na po­li­ti­ka po­ku­ša­va­ju na­met­nu­ti i dru­gim na­ro­di­ma u BiH na­ziv je­zi­ka ko­ji su sa­mi iza­bra­li. Dru­gim ri­je­či­ma, ter­min bo­san­ski je­zik da­nas ima zna­če­nje ne je­zi­ka Bo­šnja­ka, ne­go Ka­la­jev(sk)o zna­če­nje ze­malj­skog je­zi­ka – je­zi­ka svih sta­nov­ni­ka Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Bo­šnjač­ka lin­gvi­stič­ka po­li­ti­ka ra­di­la je užur­ba­no na pre­i­me­no­va­nju je­zi­ka – srp­skog je­zi­ka u ko­rist na­zi­va bo­san­ski. Ta po­li­ti­ka ima sa­mo je­dan cilj, a to je da pro­gla­si da svi ko­ji ži­ve u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, pa pre­ma to­me i Sr­bi, go­vo­re bo­san­skim je­zi­kom. Da bi bo­san­ski pri­ka­za­li kao po­jam ši­ri od poj­ma bo­šnjač­ki na­rod, oni fal­si­fi­ku­ju srp­sku kul­tur­nu ba­šti­nu BiH pred­sta­vlja­ju­ći je kao bo­san­sku; te na taj na­čin bo­san­ski po­sta­je su­per­i­or­ni­ji, od­no­sno nad­re­đe­ni poj­mu bo­šnjač­ki. To se po­seb­no vi­di ka­da je u pi­ta­nju Po­ve­lja Ku­li­na ba­na. Da­kle, spo­me­nič­ka ba­šti­na sa pro­sto­ra BiH pri­ka­zu­je se pod bo­san­stvo. Ta­ko npr. ako na bi­lo ko­jem pre­tra­ži­va­ču po­tra­ži­mo in­for­ma­ci­je o Po­ve­lji Ku­li­na ba­na, ogro­man broj pr­vih stav­ki da­je „po­dat­ke“ o Po­ve­lji kao rod­nom li­stu bo­san­ske dr­ža­ve, ute­me­lje­ne na sta­ro­bo­san­skom je­zi­ku i bo­san­skom pi­smu (bo­san­či­ci). Pri to­me se ni­gdje ne spo­mi­nje da je bo­san­či­ca sa­mo sti­li­zo­va­na srp­ska br­zo­pi­sna ći­ri­li­ca. Na taj na­čin ovaj di­plo­ma­tič­ki do­ku­ment pred­sta­vljen je kao svje­do­čan­stvo du­ge tra­di­ci­je pi­sme­no­sti na bo­san­skom je­zi­ku. Ta­ko je pred­sta­vlje­na Po­ve­lja i u udž­be­ni­ci­ma i li­te­ra­tu­ri bo­šnjač­kih lin­gvi­sta. Po istom obra­scu, i sva osta­la spo­me­nič­ka gra­đa svr­sta­va se pod isto­ri­ju bo­san­skog je­zi­ka, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu što „Va­ši sta­ri je­su knji­ge zna­li, srb­ski šti­li, a srb­ski pi­sa­li“ (An­tun Ma­ti­ja Relj­ko­vić, 1761, Sa­tir ili­ti di­vji čo­vik). Isti obra­zac pri­mje­nju­je se i da­nas kad je u pi­ta­nju pod­vo­đe­nje pi­sa­ca sa pod­ruč­ja cje­lo­kup­ne BiH, svih na­ci­o­nal­nih opre­dje­lje­nja, pod bo­san­ski je­zik i bo­san­stvo. Ta­ko su se me­đu oni­ma ko­ji su svo­ja dje­la na­pi­sa­li na bo­san­skom, po ka­ta­lo­gi­za­ci­ji Na­ci­o­nal­ne i uni­ver­zi­tet­ske bi­bli­o­te­ke iz Sa­ra­je­va, na­šli i Pe­tar Ko­čić, Bran­ko Ćo­pić, Ivo An­drić, La­za La­za­re­vić (....), pa čak i Mi­loš Ko­va­če­vić, ve­li­ko ime srp­ske fi­lo­lo­gi­je! Dru­gim ri­je­či­ma, pri ka­ta­lo­gi­za­ci­ji je umje­sto srp­skog je­zi­ka za te auto­re kao je­zik na ko­me su nji­ho­ve knji­ge štam­pa­ne upi­san bo­san­ski je­zik. Tu se iz­gle­da po­sta­vio sa­mo je­dan kri­te­ri­jum – sa­mo­vo­lja bi­bli­o­te­ka­ra, bu­du­ći da su oni sa­mo­volj­no od­re­đi­va­li na­ci­o­nal­nu i je­zič­ku pri­pad­nost auto­ra, od­ba­cu­ju­ći sve fi­lo­lo­ške kri­te­ri­ju­me i ta­ko na­ve­de­ne auto­re svr­sta­li pod pi­sce bo­san­skog je­zi­ka. Ova­kvi sta­vo­vi ima­ju sa­mo je­dan cilj, a to je da se stvo­ri no­va sli­ka isto­ri­je i je­zi­ka, bez ob­zi­ra na to što ni­je­dan od tih kri­te­ri­ju­ma ne­ma na­uč­no ni prav­no ute­me­lje­nje. Ta­ko smo do­šli na te­ren je­zič­ke po­li­ti­ke i je­zič­kog pla­ni­ra­nja kroz po­li­ti­ku je­zi­ka i po­li­ti­ku pla­ni­ra­nja. Fal­si­fi­ka­ti i ata­ko­va­nje na srp­sku kul­tur­nu ba­šti­nu vi­de se i po pre­ten­zi­ji hr­vat­ske na­uč­no­sti oli­če­ne u pri­sva­ja­nju Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja, sa jed­ne stra­ne, a sa dru­ge – u npr. re­gi­stro­va­nju gu­sa­la kod Une­ska kao dio hr­vat­skog kul­tur­nog na­slje­đa, onih istih gu­sa­la ko­je su po­sli­je je­zi­ka i ći­ri­li­ce mo­žda i naj­i­zra­že­ni­ja od­red­ni­ca srp­skog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Ista sli­ka je i sa ći­ri­li­com ko­ja je bi­la pro­tje­ri­va­na i za­bra­nji­va­na i u BiH i u Hr­vat­skoj (za vri­je­me Pr­vog i Dru­gog svjet­skog ra­ta), a da­nas kao bo­san­ska i hr­vat­ska ći­ri­li­ca iz­di­že ci­je­li je­dan kor­pus srp­ske knji­žev­no­sti pri­ka­za­ne fal­si­fi­ko­va­nim okvi­rom ne­srp­ske ći­ri­li­ce.
Sta­tus srp­skog na­ro­da u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni neo­dvo­ji­vo je ve­zan za sta­tus srp­skog je­zi­ka. Bo­šnjač­ka po­li­ti­ka i lin­gvi­sti­ka ra­di na pri­ka­zu bo­san­skog je­zi­ka u ko­jem su ob­je­di­nje­ni i Sr­bi kao Bo­san­ci pra­vo­slav­ci i Hr­va­ti kao Bo­san­ci ka­to­li­ci. Za afir­ma­ci­ju tih te­žnji uklju­če­ne su sve in­sti­tu­ci­je dru­štva i pri­zna­ti su svi mo­de­li i po­stup­ci, bez ob­zi­ra na na­uč­nu i isto­rij­sku re­le­vant­nost.
Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u is­toč­nom Sa­ra­je­vu