Snage gluposti jače su od snaga razuma

Moji utisci o Beogradu su sve bolji i bolji. Vreme je lepo, ima sunca, ali ipak imam u rezervi kišobran, šali se francuski pisac Žerom Ferari, aludirajući na svoj prvi boravak u našem gradu u maju 2014. neposredno pre velikih poplava, kada je predstavio svoj roman „Beseda o padu Rima” nagrađen Gonkurovom nagradom 2012, i kada je svakog dana lila kiša kao iz kabla.

Ovaj put bio je gost izdavačke kuće „Čarobna knjiga” na upravo završenom Sajmu knjiga, povodom izlaska njegovog novog romana „Princip”. I ovaj novi Ferarijev roman, kao i prethodni, objavila je „Čarobna knjiga” opet u prevodu Melite Logo Milutinović koja je za prethodni prevod dobila i nagradu Miloš N. Đurić.

Pisac i filozof, koji kaže kroz smeh da je posetio naš grad i prošle godine i da je i tada padala kiša, već godinama predaje filozofiju (u Alžiru, u Abu Dabiju) i nastavio je s poslom profesora čak i posle Gonkurove nagrade s tim što se sada, kako kaže, „vratio kući” i predaje u Ajačiju na Korzici. Mada je rođen u Parizu, kao dete je svoje raspuste provodio na Korzici kod babe i dede, koju je opisao i u svom prethodnom romanu.

U romanu „Princip” on paralelno prati živote fizičara Vernera Hajzenberga (1901–1976), dobitnika Nobelove nagrade 1932, i našeg savremenika, mladog pretendenta na zvanje filozofa koji pokušava da kroz život poznatog naučnika, suočenog sa usponom nacizma, sagleda razmere zla kakvo je i dalje na delu u savremenom svetu.

Zašto ste uzeli život Vernera Hajzenberga za bazu svoje priče u novom romanu? Da li je presudno bilo njegovo suočavanje sa nacizmom?

Njegov sukob sa nacizmom bio je samo jedan od razloga, ali ne i glavni zašto sam pratio njegov život u ovom romanu. On je razvio čuveni „princip neodređenosti” i postavio osnove kvantne mehanike, pa me je zanimao taj deo fizike i implikacije koje ona ima na svet. Najbolje bih to mogao da ilustrujem ako se pozovem na citat koji sam dao na početku knjige gde stoji da „između govora i ćutanja postoji zemljouz gde se nalaze grob razuma i grobovi stvari”. Ali, naravno, i sukob sa nacizmom imao je u romanu važnu ulogu.

Rekli ste da ste poštovali istorijske činjenice i da ništa kod stvarnih ličnosti niste menjali. Koliko je to ograničavalo vašu maštu?

Ne mislim da se uloga mašte u jednom književnom delu ograničava na izmišljanje događaja. Pošto je reč o nekome ko je stvarno postojao, mislio sam da nije umesno da izmišljam stvari, pogotovo što je taj neko bio veoma inteligentan, čak genijalan. Zaista ne bi bilo ukusno stavljati mu usta nešto što nije rekao. Mene je naročito zanimalo to što se na osnovu istorijskih činjenica u interpretaciji može doći do vrlo zanimljivih i često kontradiktornih stvari. Dakle, morao sam dobro da razmislim da vidim gde bi se situirala uloga fikcije u romanu. Svu fikciju nosi pripovedač.

U romanu kažete da su snage gluposti jače od snaga razuma. Ne zvuči ohrabrujuće?

Smatram da je istorija sveta dobra ilustracija te ideje. Ohrabrujuće naravno, nije, ali je prilično istinito, bar na nivou politike.

Pišete da je naivno verovati da bi u svetu politike trebalo da vladaju ista aristokratska pravila kao u svetu nauke u kojoj su argumenti jedino oružje.

To nije opšta ideja koju ja zastupam. Hteo sam da pokažem kako nemački naučnici, a i izvan toga, nisu uopšte shvatili šta se dešava u Nemačkoj. S njihove strane postojala je velika naivnost, totalno nepoznavanje političkih i društvenih strasti. Oni su, čak, prezirali politički život i mislili  su da mogu sebi da dopuste da ga preziru. Tridesetih godina opisivali su Hitlera kao pajaca, klovna i nije im padalo ni na pamet da bi mogao da donese toliku opasnost. Njihova zaslepljenost možda se može objasniti jednom neverovatnom naivnošću.

Ako je nacizam najveće zlo prošlog veka, šta je najveće zlo danas? Kako ste doživeli atentate u Francuskoj?

U celoj Evropi nastao je jedan veoma loš i opasan period. U većini naših društava vladaju napetosti, a političari dolivaju ulje na vatru umesto da pokušavaju da smire situaciju. Uopšte ne umeju da sagledaju šta može da se dogodi i stvari mogu vrlo brzo da postanu veoma loše. Uopšte nisam optimista kad je o tome reč i mislim da se hitno moraju pronaći rešenja za modus koegzistencije raznolikih kultura koje čine naša društva. U Francuskoj se dešava upravo ono što je takozvana islamska država želela da se dogodi. Svi ti napadi bili su izvedeni sa očiglednim ciljem da dovedu do nepremostivih jazova i lomova u društvu.

Kako je ova knjiga dočekana od strane kritičara, čitalaca?

Dobio sam odlične kritike, a kad je reč o čitaocima nije loše prošla. Međutim, ja sam od početka znao da to neće biti laka knjiga i da se ne bavi mnogo privlačnom temom. Moj problem je, ako to uopšte mogu da nazovem problemom, u tome što pišem knjigu koju moram da napišem. I sa tog stanovišta sam veoma zadovoljan.